Отворено писмо Друштву за српски језик

Ово је једини начин да вам се обратим поводом конкретног питања, а да могу у своје и у име многобројних колега да се надам јасном и скором одговору. По занимању сам професор српскога језика и радим у Основној школи „Живан Маричић“ у Жичи. Факултет сам завршио у Београду и имао сам част да ми предају неки од најугледнијих лингвиста и аутора многих признатих и цењених дела.

Оно што прави забуну у нашем школском систему, поред бројних „реформи“ и недостатка смерница развоја, јесте и правописна норма. О томе бих могао нашироко, али не бих овим путем, јер знам да се та проблематика уплела око свих катедри, а поготово је видљива на релацији између београдског и новосадског лингвистичког круга. Извињавам се што ово помињем, не знам како другачије да објасним садашњи правописни ћорсокак.

Конкретан разлог за моје обраћање вама јесте такмичење из књижевности „Књижевна олимпијада“ и спорна ситуација због које се ученица наше школе није квалификовала за републичко такмичење. Тој ученици не предајем и не пишем вам из било каквих личних побуда, али непристојно би било да се не огласим у име свих нас који стојимо испред ученика и морамо да слежемо раменима – због туђих недостатака. Колегиница која је ову ученицу припремала за такмичење већ се званично обраћала Друштву, уложивши приговор, али добила је само штур одговор у облику једне једине реченице, без неопходног образложења за неприхватање приговора. Колеге из других школа једногласно су јој саветовале да одмах одустане од приговора, јер од тог посла нема ништа. Ја сам јој предложио да свакако пошаље приговор, ево и зашто.

На окружном такмичењу ученица није добила бод за тачно урађен 11. задатак и самим тим није се пласирала на виши ниво такмичења. Она је као тачан одговор написала „Смрт мајке Југовића“. У кључу за прегледаче једини дозвољен одговор је био „Смрт Мајке Југовића“. Одговор није признат због правописне грешке.

Зашто је ова ученица онемогућена да се даље такмичи ако је то заслужила својим знањем?

Зато што је учила из литературе која се користи у редовној настави, читала је уџбенике које су писали професори од ауторитета, а одобравали и препоручивали Министарство и други релевантни фактори.

Читанка за шести разред Издавачке куће „Klett“, издата 2015. године и одобрена од стране Министарства просвете решењем број 650-02-00378/2008-06/01, има правописно решење које је ученица навела. Актуелни уџбеник, чији је аутор мр Наташа Станковић Шошо, а рецензенти проф. др Михаило Пантић, доц. др Бранка Јакшић и професорка Славка Јовановић, сви угледни и потврђени стручњаци, основна је литература за спремање ученика на овом такмичењу. Уредник тог издања је др Зона Мркаљ, председник Друштва за српски језик. Неприхватљиво је да сви они одобре једну ствар, а да се онда исте школске године ученик казни зато што је написао онако како су они написали.

Додатна литература, у виду  приручника, на много места пружа иста решења. Навешћемо само један од многобројних таквих приручника, који су саставни део наставног процеса. Приручник за наставнике „Наставна теорија и пракса 2“, издат од стране Издавачке куће „Klett“ 2014, даје исто правописно решење. Аутор је др Зона Мркаљ, а рецензенти др Милорад Дешић и професорка Славка Јовановић. Да ли треба наводити још угледних универзитетских професора који пишу мало слово у називу поменуте песме, да ли заслужују наши ученици да не оду на републичко такмичење ако напишу онако како су видели од универзитетских професора? Шта мислите како би писали наставници који раде у школи?

Да ли је проблем у Издавачкој кући „Klett“, која штампа и дистрибуира овакву литературу? Можда, али онда ваља поменути и ово. После недовољно образложене и правно неутемељене анкете у којој су професори основних школа одлучивали које ће уџбенике користити наредне четири године, „цензус од 5 процената“ прошле су само две издавачке куће (једног истог власника) „Klett“ и „Нови Логос“. (У вишим разредима основне школе једино се за 8. разред изборила још једна издавачка кућа.) Ђаци у Србији могу да наручују само њихове уџбенике.И шта сад? Одакле да се учи?

Знамо да се Друштво позива на Правопис српскога језика Матице српске (2010) и да у том издању (које је врло оспоравано претходних година у универзитетским круговима) аутори препоручују да се „мајка Југовића“ пише као „Мајка Југовића“. Вероватно отуд још једна флоскула која се нешто храбријим и упорнијим наставницима баца у лице: „Без обзира на то што пише у уџбеницима, ви сте дужни да се информишете о стању ствари и на тај начин да правовремено припремите ученике у складу са важећим правописом“.

Можда је тако, али онда ваља поменути ово. У Београду је у Институту за српски језик САНУ         24. фебруара 2011. године одржана тринаеста и четрнаеста седница Одбора за станадрадизацију српског језика. После тих седница издато је саопштење, чији један део препоручује: „Измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске (2010) примењиваће се у школској пракси од 1. септембра 2011. године“.

Зашто онда није примењено у школској пракси ни наредне четири године, већ и даље имамо шаренолико стање са правописним решењима? Можда одговор пружа наредни део истог саопштења: „ Измењена и допуњена  верзија Правописа српскога језика Матице српске (2010) не захтева неку нову препоруку или одобрење за увођење у институције. Реч је о континуитету који омогућава институцијама да оне јавно и саме стану уз измењено и допуњено издање већ одобреног Правописа.“

Дакле, не обавезују се институције да примене договорену норму, већ им се даје могућност „да оне саме стану уз измењено и допуњено издање већ одобреног Правописа.“ Добра воља није исто што и стандард, не може се њоме уредити систем.

То је већ питање за стручњаке који се баве предано том облашћу.

Да вас подсетим ја пишем због ученице осмог разреда основне школе.

Не можете захтевати од основаца оно што не захтевате од професора.

Не можете штурим одговорима потцењивати своје колеге, које вам можда не могу парирати у академској хијерархији, али могу у друштвеној одговорности.

И на крају, запитајте се, уважени, али стварно уважени, професори, оно што се ми питамо дуго времена после завршених такмичења. Зашто постоје такмичења? У једном деградираном друштву шта се од такмичења очекује? Хоће ли ово друштво да подстиче младе да показују знање и буду награђени због тога, или ће да их обесхрабрује тако што ће њихов успех зависити од тренутног и неаргументованог става конфузног система?

Поред свих реторских, конкретно питање гласи: Зашто ученица не учествује на републичком такмичењу?

Извињавам се због опширности и молим вас да овде сагледате само добру намеру.

С поштовањем,
Данило Спасојевић, професор српскога језика и књижевности
ОШ „Живан Маричић“ Жича
У Краљеву, 11.5.2016.