Otvoreno pismo Društvu za srpski jezik

Ovo je jedini način da vam se obratim povodom konkretnog pitanja, a da mogu u svoje i u ime mnogobrojnih kolega da se nadam jasnom i skorom odgovoru. Po zanimanju sam profesor srpskoga jezika i radim u Osnovnoj školi „Živan Maričić“ u Žiči. Fakultet sam završio u Beogradu i imao sam čast da mi predaju neki od najuglednijih lingvista i autora mnogih priznatih i cenjenih dela.

Ono što pravi zabunu u našem školskom sistemu, pored brojnih „reformi“ i nedostatka smernica razvoja, jeste i pravopisna norma. O tome bih mogao naširoko, ali ne bih ovim putem, jer znam da se ta problematika uplela oko svih katedri, a pogotovo je vidljiva na relaciji između beogradskog i novosadskog lingvističkog kruga. Izvinjavam se što ovo pominjem, ne znam kako drugačije da objasnim sadašnji pravopisni ćorsokak.

Konkretan razlog za moje obraćanje vama jeste takmičenje iz književnosti „Književna olimpijada“ i sporna situacija zbog koje se učenica naše škole nije kvalifikovala za republičko takmičenje. Toj učenici ne predajem i ne pišem vam iz bilo kakvih ličnih pobuda, ali nepristojno bi bilo da se ne oglasim u ime svih nas koji stojimo ispred učenika i moramo da sležemo ramenima – zbog tuđih nedostataka. Koleginica koja je ovu učenicu pripremala za takmičenje već se zvanično obraćala Društvu, uloživši prigovor, ali dobila je samo štur odgovor u obliku jedne jedine rečenice, bez neophodnog obrazloženja za neprihvatanje prigovora. Kolege iz drugih škola jednoglasno su joj savetovale da odmah odustane od prigovora, jer od tog posla nema ništa. Ja sam joj predložio da svakako pošalje prigovor, evo i zašto.

Na okružnom takmičenju učenica nije dobila bod za tačno urađen 11. zadatak i samim tim nije se plasirala na viši nivo takmičenja. Ona je kao tačan odgovor napisala „Smrt majke Jugovića“. U ključu za pregledače jedini dozvoljen odgovor je bio „Smrt Majke Jugovića“. Odgovor nije priznat zbog pravopisne greške.

Zašto je ova učenica onemogućena da se dalje takmiči ako je to zaslužila svojim znanjem?

Zato što je učila iz literature koja se koristi u redovnoj nastavi, čitala je udžbenike koje su pisali profesori od autoriteta, a odobravali i preporučivali Ministarstvo i drugi relevantni faktori.

Čitanka za šesti razred Izdavačke kuće „Klett“, izdata 2015. godine i odobrena od strane Ministarstva prosvete rešenjem broj 650-02-00378/2008-06/01, ima pravopisno rešenje koje je učenica navela. Aktuelni udžbenik, čiji je autor mr Nataša Stanković Šošo, a recenzenti prof. dr Mihailo Pantić, doc. dr Branka Jakšić i profesorka Slavka Jovanović, svi ugledni i potvrđeni stručnjaci, osnovna je literatura za spremanje učenika na ovom takmičenju. Urednik tog izdanja je dr Zona Mrkalj, predsednik Društva za srpski jezik. Neprihvatljivo je da svi oni odobre jednu stvar, a da se onda iste školske godine učenik kazni zato što je napisao onako kako su oni napisali.

Dodatna literatura, u vidu  priručnika, na mnogo mesta pruža ista rešenja. Navešćemo samo jedan od mnogobrojnih takvih priručnika, koji su sastavni deo nastavnog procesa. Priručnik za nastavnike „Nastavna teorija i praksa 2“, izdat od strane Izdavačke kuće „Klett“ 2014, daje isto pravopisno rešenje. Autor je dr Zona Mrkalj, a recenzenti dr Milorad Dešić i profesorka Slavka Jovanović. Da li treba navoditi još uglednih univerzitetskih profesora koji pišu malo slovo u nazivu pomenute pesme, da li zaslužuju naši učenici da ne odu na republičko takmičenje ako napišu onako kako su videli od univerzitetskih profesora? Šta mislite kako bi pisali nastavnici koji rade u školi?

Da li je problem u Izdavačkoj kući „Klett“, koja štampa i distribuira ovakvu literaturu? Možda, ali onda valja pomenuti i ovo. Posle nedovoljno obrazložene i pravno neutemeljene ankete u kojoj su profesori osnovnih škola odlučivali koje će udžbenike koristiti naredne četiri godine, „cenzus od 5 procenata“ prošle su samo dve izdavačke kuće (jednog istog vlasnika) „Klett“ i „Novi Logos“. (U višim razredima osnovne škole jedino se za 8. razred izborila još jedna izdavačka kuća.) Đaci u Srbiji mogu da naručuju samo njihove udžbenike.I šta sad? Odakle da se uči?

Znamo da se Društvo poziva na Pravopis srpskoga jezika Matice srpske (2010) i da u tom izdanju (koje je vrlo osporavano prethodnih godina u univerzitetskim krugovima) autori preporučuju da se „majka Jugovića“ piše kao „Majka Jugovića“. Verovatno otud još jedna floskula koja se nešto hrabrijim i upornijim nastavnicima baca u lice: „Bez obzira na to što piše u udžbenicima, vi ste dužni da se informišete o stanju stvari i na taj način da pravovremeno pripremite učenike u skladu sa važećim pravopisom“.

Možda je tako, ali onda valja pomenuti ovo. U Beogradu je u Institutu za srpski jezik SANU         24. februara 2011. godine održana trinaesta i četrnaesta sednica Odbora za stanadradizaciju srpskog jezika. Posle tih sednica izdato je saopštenje, čiji jedan deo preporučuje: „Izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske (2010) primenjivaće se u školskoj praksi od 1. septembra 2011. godine“.

Zašto onda nije primenjeno u školskoj praksi ni naredne četiri godine, već i dalje imamo šarenoliko stanje sa pravopisnim rešenjima? Možda odgovor pruža naredni deo istog saopštenja: „ Izmenjena i dopunjena  verzija Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske (2010) ne zahteva neku novu preporuku ili odobrenje za uvođenje u institucije. Reč je o kontinuitetu koji omogućava institucijama da one javno i same stanu uz izmenjeno i dopunjeno izdanje već odobrenog Pravopisa.“

Dakle, ne obavezuju se institucije da primene dogovorenu normu, već im se daje mogućnost „da one same stanu uz izmenjeno i dopunjeno izdanje već odobrenog Pravopisa.“ Dobra volja nije isto što i standard, ne može se njome urediti sistem.

To je već pitanje za stručnjake koji se bave predano tom oblašću.

Da vas podsetim ja pišem zbog učenice osmog razreda osnovne škole.

Ne možete zahtevati od osnovaca ono što ne zahtevate od profesora.

Ne možete šturim odgovorima potcenjivati svoje kolege, koje vam možda ne mogu parirati u akademskoj hijerarhiji, ali mogu u društvenoj odgovornosti.

I na kraju, zapitajte se, uvaženi, ali stvarno uvaženi, profesori, ono što se mi pitamo dugo vremena posle završenih takmičenja. Zašto postoje takmičenja? U jednom degradiranom društvu šta se od takmičenja očekuje? Hoće li ovo društvo da podstiče mlade da pokazuju znanje i budu nagrađeni zbog toga, ili će da ih obeshrabruje tako što će njihov uspeh zavisiti od trenutnog i neargumentovanog stava konfuznog sistema?

Pored svih retorskih, konkretno pitanje glasi: Zašto učenica ne učestvuje na republičkom takmičenju?

Izvinjavam se zbog opširnosti i molim vas da ovde sagledate samo dobru nameru.

S poštovanjem,
Danilo Spasojević, profesor srpskoga jezika i književnosti
OŠ „Živan Maričić“ Žiča
U Kraljevu, 11.5.2016.