Писмо Деда Мразу

Драги Деда Мразе,
 
Желим прво да ти напишем колико сам био добар целе ове године, а онда ћу ти на крају рећи шта бих волео да нађем испод јелке. Када будеш видео какав сам ја геније сигуран сам да нећеш моћи да ме игноришеш као некада када сам добијао само плетене чарапе и бајате бомбоне. Вероватно би ми се многи смејали када би знали да још увек верујем у тебе у овим годинама, али ја лично познајем неке људе који заиста верују у "Београд на води" и у то да ћемо боље живети за две године, па зашто онда ја не бих веровао у твоју чаролију. Мислим, већа је вероватноћа да ти упаднеш кроз мој димњак са све ирвасима и санкама него да Арапи дају кинту, ако схваташ шта хоћу да кажем.
 
Него, да кренемо редом. Мало је рећи да сам ја и нико други ушао у историју Србије као највећи, најбољи и најпаметнији вођа који је икада водио овај народ. Ако мислиш да ово звучи претерано, подсетићу те шта сам све урадио у протеклим месецима, а као доказ да не измишљам, све ћу то илустровати бројкама које су припремили моји верни сарадници. Дакле, још тамо у јануару и фебруару док сам неправедно био само ППВ, улетао сам у снежне олује пркосећи олујним облацима и никад забележеним временским стихијама голим грудима, вадио децу из сметова једном руком  а другом их убацивао у хеликоптере док су ми се наочари маглиле, а камермани једва стизали да ме ухвате у најбољем кадру. Полако сам се припремао за улогу највећег, а када сам се коначно, овог пролећа, попео на трон, размахао сам се као витез који јуриша на аждају и кренуо да спашавам свој вољени народ.
 
Све би било много лакше да у претходним владама нису седели све сами лопови и криминалци који су очерупали ову земљу, али ја сам био спреман да се суочим и са тим изазовом и да на велика врата уђем у историју, што сам за кратко време и урадио.
 
Када су кренуле оне, никад забележене кише и поплаве, највеће у целој целцијатој историји Србије, ја сам у плитким ципелама и лаганој јакни опет спашавао децу, стојећи у води до појаса (груди, врата...) отимајући их из руку уплаканих мајки и додавао Бати Гашићу да их збрине како зна и уме. Борио сам се као лав и на крају могу с поносом да кажем да није било мене, данас не би било ни Србије. Прогутала би је вода док си рек'о кекс. Ја то нисам дозволио, својим телом сам заустављао подивљалу бујицу. Када сам укротио неман и натерао је да се повуче у своје корито, до данас сам саградио 467.876 кућа, обновио 1,236.980 кровова, подигао 876 километара насипа, посисао 8,765.234.678 милиона кубика воде из западног поља Колубаре да би народ имао угаљ и лично намонтирао 956 висећих кухиња и окречио 1.234 спаваћих соба у поплављеним подручјима (добро, ту ми је Вулин мало помогао око мешања боје). За то време Обреновац сам посетио 789 пута, Крупањ 446 пута, а из Лазаревца нисам ни одлазио тако да сам морао да будем на више места у исто време. Не морам ни да ти напомињем шта би се десило да су се поплаве десиле док су на власти били ОНИ. Срећом, Бог је мене послао на време.
 
Што се економије тиче, ту сам направио највећи успех у историји Србије успевши да за само неколико месеци смањим буџетски дефицит за 800 одсто, сведем спољни дуг на нулу и доведем незапосленост на минус осам одсто. Ако ме питаш како сам успео да незапосленост пребацим у негативну категорију, то је зато што сам већину запослених убедио да раде по два или више посла, па тако статистика показује да је Србија постала једина земља на свету која има негативну стопу оних који не раде ништа. Наравно, они из претходне власти су оставили хаос и безнађе. Када сам први пут отворио државну касу, нашао сам само масан папир од бурека и празан јогурт, али сам захваљујући томе што сам мега геније успео да ствари доведем на своје место, тако да опозиција може да ми пљуне под прозор. Народ ме просто обожава, а највише ме воле просветни радници и пензионери које сам убедио да имају вишак пара које им само сметају и да је боље да их преместимо у Аир Сербиа како би ти исти учитељи и најстарији грађани могли да лете брзим и удобним авионима свуда по свету. За овакве потезе добио сам признања од ММФ, WБ, ФИФА, УЕФА, УНИЦЕФ, ЦНН, НБА и РТС. Сви се слажу да овако нешто није забележено у историји људске цивилизације.
 
Што се спољне политике тиче, ту тек има да станеш и да слушаш. У протеклом периоду од када је Свевишњи благословио Србију и довео мене на место премијера, сусрео сам се са 456 шефова држава, 787 председника влада, 1,235 министра иностраних послова и са гомилом неке ситне бораније. За то време обавио сам 14,345.568 телефонских разговора (од тога највише са Путиновом секретарицом, фина нека жена), а у просеку сам спавао четрнаест минута и тридесет секунди дневно. Кад се то упореди са претходним премијером који се није мрдао из Београда, а о оном зликовцу председнику, нећу ни да причам, ваљда ти је јасно да је ово највећи успех у историји Србије. Проста рачуница показује да сам имао више спољно политичких активности него Стефан Немања, цар Душан, кнез Лазар, Карађорђе, Милош Обреновић, краљ Александар, краљ Петар, Тито, Слоба, Коштуница, Ђинђић и Тадић – заједно. Поново сам поставио Србију на мапу света, па се сада свако јутро када долазим у кабинет саплићем о највеће државнике који дрежде на степеништу, све се надајући да ћу да их примим. О томе како смо угостили Владимира Владимировича и премијера жутих људи, историја је већ дала свој суд. То, једноставно речено, до сада није записано у аналима ове земље.
 
Пошто су они из претходне власти разорали друмове, покрали шинске прагове и продали будзашто локомотиве и гвоздене мостове, сада ја морам да све то обновим и саградим, али ми то неће бити тешко јер ме покреће љубав мог народа. Скратићу време за спавање, ма нећу да спавам уопште, али ће све што сам зацртао бити готово у року. До краја године завршићемо коридоре 10,11,12,13,14,15,16 и 17, а када нам Кинези направе ону страшно брзу пругу, стизаћемо у Будимпешту за пола сата. За коју годину, ја мислим већ 2018, ако не тада онда 2022, а руку у ватру могу да дам за 2030, Србија ће бити процветала башта у којој живе само срећни људи а у Парламенту нема ни једног посланика опозиције. Поготово не оних који употребљавају ружне речи, секирају малог Игора, игноришу Мајин сексипил и не аплаудирају ми када уђем у салу. Народ ће тада бити свестан да је вредело жртвовати тричавих двадесетак година живота, мучити се и гладовати за боље сутра.
 
Ето, то ти је, драги Деда Мразе, била моја година, па ти сада види да ли сам заслужио да добијем поклон или не. Када се окренем око себе ја не видим јад, беду, глад и безнађе о којима причају они залудни политиканти који су упропастили Србију. Не, ја видим насмејана лица Небојше Стефановића, Братислава Гашића, Игора Мирчића, Томе Николића и осталих вредних и поштених прегалаца који су се целог живота напорно школовали и досегли највиша научна звања у својим областима да би их ставили у моју службу и помогли ми да уђем у историју. Ако су они са својим дипломама, знањем и високим критеријумима  срећни и поносни због посла који обављам за Србију, како онда не би били и они мање образовани и школовани.
 
Зато, на крају, желим да ти кажем шта бих волео да нађем испод јелке када првог јануара рано ујутру свратим кући да се након напорног рада у кабинету пресвучем и наставим даље. Волео бих, Деда Мразе, да ме сачека празнични број "Информера" и да на првој страни буду четири наслова: "Вучић кандидован за Нобелову награду у области економије!!!", "Истраживање показује - Вучић ужива подршку 98,9% !!!" , "У анкети ’Тајма’, Вучић проглашен државником године!!!", "Зорану Живковићу избушили гуме на Ајкули!!!"
 
Ето, то бих волео.
Срдачно твој,
Александар