Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze,
 
Želim prvo da ti napišem koliko sam bio dobar cele ove godine, a onda ću ti na kraju reći šta bih voleo da nađem ispod jelke. Kada budeš video kakav sam ja genije siguran sam da nećeš moći da me ignorišeš kao nekada kada sam dobijao samo pletene čarape i bajate bombone. Verovatno bi mi se mnogi smejali kada bi znali da još uvek verujem u tebe u ovim godinama, ali ja lično poznajem neke ljude koji zaista veruju u "Beograd na vodi" i u to da ćemo bolje živeti za dve godine, pa zašto onda ja ne bih verovao u tvoju čaroliju. Mislim, veća je verovatnoća da ti upadneš kroz moj dimnjak sa sve irvasima i sankama nego da Arapi daju kintu, ako shvataš šta hoću da kažem.
 
Nego, da krenemo redom. Malo je reći da sam ja i niko drugi ušao u istoriju Srbije kao najveći, najbolji i najpametniji vođa koji je ikada vodio ovaj narod. Ako misliš da ovo zvuči preterano, podsetiću te šta sam sve uradio u proteklim mesecima, a kao dokaz da ne izmišljam, sve ću to ilustrovati brojkama koje su pripremili moji verni saradnici. Dakle, još tamo u januaru i februaru dok sam nepravedno bio samo PPV, uletao sam u snežne oluje prkoseći olujnim oblacima i nikad zabeleženim vremenskim stihijama golim grudima, vadio decu iz smetova jednom rukom  a drugom ih ubacivao u helikoptere dok su mi se naočari maglile, a kamermani jedva stizali da me uhvate u najboljem kadru. Polako sam se pripremao za ulogu najvećeg, a kada sam se konačno, ovog proleća, popeo na tron, razmahao sam se kao vitez koji juriša na aždaju i krenuo da spašavam svoj voljeni narod.
 
Sve bi bilo mnogo lakše da u prethodnim vladama nisu sedeli sve sami lopovi i kriminalci koji su očerupali ovu zemlju, ali ja sam bio spreman da se suočim i sa tim izazovom i da na velika vrata uđem u istoriju, što sam za kratko vreme i uradio.
 
Kada su krenule one, nikad zabeležene kiše i poplave, najveće u celoj celcijatoj istoriji Srbije, ja sam u plitkim cipelama i laganoj jakni opet spašavao decu, stojeći u vodi do pojasa (grudi, vrata...) otimajući ih iz ruku uplakanih majki i dodavao Bati Gašiću da ih zbrine kako zna i ume. Borio sam se kao lav i na kraju mogu s ponosom da kažem da nije bilo mene, danas ne bi bilo ni Srbije. Progutala bi je voda dok si rek'o keks. Ja to nisam dozvolio, svojim telom sam zaustavljao podivljalu bujicu. Kada sam ukrotio neman i naterao je da se povuče u svoje korito, do danas sam sagradio 467.876 kuća, obnovio 1,236.980 krovova, podigao 876 kilometara nasipa, posisao 8,765.234.678 miliona kubika vode iz zapadnog polja Kolubare da bi narod imao ugalj i lično namontirao 956 visećih kuhinja i okrečio 1.234 spavaćih soba u poplavljenim područjima (dobro, tu mi je Vulin malo pomogao oko mešanja boje). Za to vreme Obrenovac sam posetio 789 puta, Krupanj 446 puta, a iz Lazarevca nisam ni odlazio tako da sam morao da budem na više mesta u isto vreme. Ne moram ni da ti napominjem šta bi se desilo da su se poplave desile dok su na vlasti bili ONI. Srećom, Bog je mene poslao na vreme.
 
Što se ekonomije tiče, tu sam napravio najveći uspeh u istoriji Srbije uspevši da za samo nekoliko meseci smanjim budžetski deficit za 800 odsto, svedem spoljni dug na nulu i dovedem nezaposlenost na minus osam odsto. Ako me pitaš kako sam uspeo da nezaposlenost prebacim u negativnu kategoriju, to je zato što sam većinu zaposlenih ubedio da rade po dva ili više posla, pa tako statistika pokazuje da je Srbija postala jedina zemlja na svetu koja ima negativnu stopu onih koji ne rade ništa. Naravno, oni iz prethodne vlasti su ostavili haos i beznađe. Kada sam prvi put otvorio državnu kasu, našao sam samo masan papir od bureka i prazan jogurt, ali sam zahvaljujući tome što sam mega genije uspeo da stvari dovedem na svoje mesto, tako da opozicija može da mi pljune pod prozor. Narod me prosto obožava, a najviše me vole prosvetni radnici i penzioneri koje sam ubedio da imaju višak para koje im samo smetaju i da je bolje da ih premestimo u Air Serbia kako bi ti isti učitelji i najstariji građani mogli da lete brzim i udobnim avionima svuda po svetu. Za ovakve poteze dobio sam priznanja od MMF, WB, FIFA, UEFA, UNICEF, CNN, NBA i RTS. Svi se slažu da ovako nešto nije zabeleženo u istoriji ljudske civilizacije.
 
Što se spoljne politike tiče, tu tek ima da staneš i da slušaš. U proteklom periodu od kada je Svevišnji blagoslovio Srbiju i doveo mene na mesto premijera, susreo sam se sa 456 šefova država, 787 predsednika vlada, 1,235 ministra inostranih poslova i sa gomilom neke sitne boranije. Za to vreme obavio sam 14,345.568 telefonskih razgovora (od toga najviše sa Putinovom sekretaricom, fina neka žena), a u proseku sam spavao četrnaest minuta i trideset sekundi dnevno. Kad se to uporedi sa prethodnim premijerom koji se nije mrdao iz Beograda, a o onom zlikovcu predsedniku, neću ni da pričam, valjda ti je jasno da je ovo najveći uspeh u istoriji Srbije. Prosta računica pokazuje da sam imao više spoljno političkih aktivnosti nego Stefan Nemanja, car Dušan, knez Lazar, Karađorđe, Miloš Obrenović, kralj Aleksandar, kralj Petar, Tito, Sloba, Koštunica, Đinđić i Tadić – zajedno. Ponovo sam postavio Srbiju na mapu sveta, pa se sada svako jutro kada dolazim u kabinet saplićem o najveće državnike koji drežde na stepeništu, sve se nadajući da ću da ih primim. O tome kako smo ugostili Vladimira Vladimiroviča i premijera žutih ljudi, istorija je već dala svoj sud. To, jednostavno rečeno, do sada nije zapisano u analima ove zemlje.
 
Pošto su oni iz prethodne vlasti razorali drumove, pokrali šinske pragove i prodali budzašto lokomotive i gvozdene mostove, sada ja moram da sve to obnovim i sagradim, ali mi to neće biti teško jer me pokreće ljubav mog naroda. Skratiću vreme za spavanje, ma neću da spavam uopšte, ali će sve što sam zacrtao biti gotovo u roku. Do kraja godine završićemo koridore 10,11,12,13,14,15,16 i 17, a kada nam Kinezi naprave onu strašno brzu prugu, stizaćemo u Budimpeštu za pola sata. Za koju godinu, ja mislim već 2018, ako ne tada onda 2022, a ruku u vatru mogu da dam za 2030, Srbija će biti procvetala bašta u kojoj žive samo srećni ljudi a u Parlamentu nema ni jednog poslanika opozicije. Pogotovo ne onih koji upotrebljavaju ružne reči, sekiraju malog Igora, ignorišu Majin seksipil i ne aplaudiraju mi kada uđem u salu. Narod će tada biti svestan da je vredelo žrtvovati tričavih dvadesetak godina života, mučiti se i gladovati za bolje sutra.
 
Eto, to ti je, dragi Deda Mraze, bila moja godina, pa ti sada vidi da li sam zaslužio da dobijem poklon ili ne. Kada se okrenem oko sebe ja ne vidim jad, bedu, glad i beznađe o kojima pričaju oni zaludni politikanti koji su upropastili Srbiju. Ne, ja vidim nasmejana lica Nebojše Stefanovića, Bratislava Gašića, Igora Mirčića, Tome Nikolića i ostalih vrednih i poštenih pregalaca koji su se celog života naporno školovali i dosegli najviša naučna zvanja u svojim oblastima da bi ih stavili u moju službu i pomogli mi da uđem u istoriju. Ako su oni sa svojim diplomama, znanjem i visokim kriterijumima  srećni i ponosni zbog posla koji obavljam za Srbiju, kako onda ne bi bili i oni manje obrazovani i školovani.
 
Zato, na kraju, želim da ti kažem šta bih voleo da nađem ispod jelke kada prvog januara rano ujutru svratim kući da se nakon napornog rada u kabinetu presvučem i nastavim dalje. Voleo bih, Deda Mraze, da me sačeka praznični broj "Informera" i da na prvoj strani budu četiri naslova: "Vučić kandidovan za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije!!!", "Istraživanje pokazuje - Vučić uživa podršku 98,9% !!!" , "U anketi ’Tajma’, Vučić proglašen državnikom godine!!!", "Zoranu Živkoviću izbušili gume na Ajkuli!!!"
 
Eto, to bih voleo.
Srdačno tvoj,
Aleksandar