Osvrt: Ološ među nama!

Premijer takve nazva ološom! Više puta javno je izgovorio tu reč. Dodao je pri tom i epitete poput đubradi, jadnici, bednici... Premijer je mislio na one kritičare uspeha srpskih sportista na upravo protekloj Olimpijadi!

Istina, nije baš sasvim jasno ko su ti što napadaju sportiste. Ili su to neki što su napali državu koja, po njima, ništa nije uradila i doprinela sportskim uspesima. Kao, sportisti se sami izborili za uspehe i medalje. Ko koga napada i zašto, po meni je sporedno. Važno je da im je skresano u lice. Ološ – razume se. E, sada dušobrižnici se kao prenerazili rečnikom! Nije valjda! Te, nije primeren rečnik jednog političara, naročito premijera, da se tako izražava na konferenciji za štampu. Ovi su kao mnogo fini, pa im premijerov vokabular ne godi!

Najznačajniji srpski državnici koristili su još teže reči. Karađorđe je imao poštapalicu „kojekude, po duši te tvojoj...“ Da zastanemo pre kraja zbog eventualnih kritičara. Miloš Obrenović, isto tako. On je upotrebljavao ono „činiš voliko, majke ti ga...“

Ne samo da je psovao svoje najbliže saradnike, Srbe, već je ispsovao i engleskog konzula Džordža Hodžesa, koji se raspitivao o stanju zatočenog Tome Vučića Perišića, najvećeg Miloševog dušmanina među Srbima. Pošto je saslušao konzula, Miloš ga blago upita da li on, Miloš, brine o tome koga zatvaraju u Engleskoj. Na negativan odgovor konzulov Miloš ga opsova baš tamo gde Srbi najčešće psuju muškarca. I onda i danas!

Šta tek reći o srpskoj književnosti? Nećemo dalje. Dovoljno je pročitati zbirku erotske poezije „Crven ban“ Vuka Karadžića. Ili možda „Heroj na magarcu“ Miodraga Bulatovića. Mnogi čistunci bi se zgražavali, ali sve to potiče iz naroda. Političari su  deo naroda. A mi, kao što je poznato, nismo narod plemića. Plemstvo je nestalo u srednjem veku. Još uvek su Srbi pre hajdučki narod nego narod plave krvi. Pomenuti Karađorđe, Miloš, bili su hajduci. Danas je, doduše, radikalno bolje u svemu, pa i u demokratiji, u odnosu na život od pre dva veka. Ipak, krv nije voda!

Zato stvar treba nazvati pravim imenom. Reci bobu bob, a popu pop. Ološ, dabome. Šta tu zavlačiti i pretvarati se. I kome da podilaziš?  Onima što ne priznaju uspešne rezultate u privredi, smanjenje troškova u državi, rast izvoza, rast proizvodnje, pad nezaposlenosti...

Večiti kritizeri i zakerala svemu nađu manu. Čusmo u TV dnevniku da je nezaposlenost u Srbiji pala na 16%. Mnogo velika stopa, ali do nedavno se govorilo o 27% nezaposlenog stanovništva. Neki tvrde da je padu nezaposlenosti najveći doprinos dalo iseljavanje i povećana smrtnost! E, to je baš cinizam. A povećane strane investicije, samozapošljavanje, odlazak prekobrojnih u penziju?

Ako ćemo iskreno, celokupno stanje u društvu nije sjajno. Međutim, mnogo je drugačije od onog od pre nekoliko vekova, decenija ili godina. Mi čak nemamo ni odgovarajući termin za upoređivanje sa prošlim stanjem. To je kao ono kod Piroćanaca: lep, komparativ polep, superlativ najlep i četvrti oblik lep u p.m. – Zbog mogućih kritičara samo sa početnim slovom. Tako i naša stvarnost. Bilo je dobro, potom podobro, nešto kasnije najdobro, a sada napredno, to jest, radikalno bolje! U inat ološu, ma ko to bio!   

Aleksinačke vesti