Штедња за бољу будућност?

Срећом да сваки град, варошица или чак и веће село у Србији располаже макар с једним економским факултетом. Сваке године стасају нови дипломирани економисти, и резултати су видљиви. Раст производње, пад незапослености, пораст друштвеног производа и томе слично! Додуше, проблем је у томе што се наши економски стручњаци не слажу. Једни имају свој поглед на економску плолитику, други сасвим супротан од својих колега. Трећи комбинују нешто треће и тако у недоглед. Највише верујем стручњацима школованим на елитним западним универзитетима. Такви су руководили привредом после Милошевића и збиља су постигли резултате. Дошли су без пребијене паре у џепу, становали код тетака и стрина, а сада их погледајте. Лимузине, јахте, станови, компаније у власништву, акције, банковни рачуни... Знају људи свој посао!

Дежурни усрећитељи по питању економије тешили су народ на почетку кризе 2009. да је криза наша шанса и да ми нећемо кризу ни осетити. Потом су страним инвеститорима даване награде за свако новоотворено радно место. Десетак хиљадарки у еврима! Страни послодавац запосли српског радника, радник има права слична робу у старом Риму, ради до изнемоглости, без права на топли оброк, паузу и годишњи одмор, као и сличне реликте соцреализма, и зато буде награђен са 200 евра плате. Након две-три године на његово место дође свежа крв. Поново потпомогнут послодавац не треба да брине за нову радну снагу. Тога у Србији има у изобиљу!

Највећа тренутна дилема међу економистима је по питању штедње. Треба ли штедети и покренути уштеђеним средствима привреду или повећати потрошњу, како би се из те повећане потрошње покренула и производња, с тим и стандард? Они први би ускратили расипање. Разне бенефиције, запошљавања у непривреди, умањили би превисоке плате и пензије, увећали порезе... Тешко се већ живи, а ове мере би могуће и повећале беду. Многима би биле ускраћене дотације из буџета, смањили би им се приходи, и шта произилази из тога?

С друге стране поједини економисти, на челу с несуђеним нобеловцем, иначе алфом и омегом економије од 2000.-те до пре који месец, заступају супротан став. Треба трошити и кроз повећану потрошњу подстаћи производњу. Дакле, дотације за свако ново радно место, јавни радови, узимање нових и нових кредита. Сувише компликовано питање на које само врсни економски стручњаци могу да одговоре. Аутор овог текста није од те феле. Међутим, лако је закључити да је друштво богатих наш циљ. Све што је више богатих, богатије је цело друштво. Србија располаже богатим људима. Могуће десетак, двадесет, можда и стотинак породица? Радимо на томе да се бројка и повећа. Стално се појављују неки нови на том списку. Данашња гувернерка, ранија врсна парламентарка и заговорница социјалне политике, само као основну плату прима шест хиљада евра. И добро што није испунила обећање да ће смањити себи плату ако постане гувернерка. Саветник Председника по разним основама сабере пола милиона у динарима, док директор највеће губиташке фирме у Србији чак два милиона. И то је поента. Тако добро плаћени људи могу да приуште скупа кола, ексклузивну одећу, послугу, да дају богату напојницу конобарима, најбољи парфем, скупоцену храну или пиће... Од њих и други могу да живе. А шта да очекујеш од мноштва радника у Србији који раде за десет хиљада динара? За сто или две стотине евра? Од оних што примају социјалу? А шта тек од оних безбројних на бувљим пијацама који не зараде ни за хлеб? Такви су друштвено некорисни!

Не могу да оправдам ни понашање млађаног министра финансија. Дечко дошао из Америке а не познаје стање у земљи коју хоће да унапреди. Вратио сав новац у буџет који не спада у основну плату. Разна чланства у управним одборима, на шта има право као и остали високи званичници. Срећом да његов пример никога није завео. Шта би било да су и остали тако учинили? Смањили би им се приходи. Не би могли да зимују по Европи, не би куповали луксузну робу, кућне помоћнице, батлери и телохранитељи би их напустили. Није тешко закључити шта је по народ прихватљивије. Шта би тек било када би наши министри или високи чиновници на посао одлазили средствима јавног превоза? Или да возе бицикл попут колега из скандинавских земаља? Или, не дај Боже, да попут чиновника у Краљевини Србији користе сопствено мастило и папир за личне потребе а државно за државне послове? А тек да гувернерка Табаковић следи пример Лазара Пачуа и дебело окрене сваки динар и добро одвага пре него што га удели на ползу народа.

Неоправдано величани Лазар Пачу није хтео унапред да исплати краљевску апанажу Краљу Петру I како би овај у освит великог рата завршио задужбину на Опленцу. Пачу је упитао Краља шта ће бити ако Краљ изненада умре? Како да објасни Скупштини да је паре дао унапред?

Слутим да гувернерка никада не би починила сличну грешку!

Миодраг Тасић