Све ће то народ позлатити

Јул 1914. године. Салаш Каћански код Србобрана. Аустроугарски војници дошли су по Исидора, главу породице. Мобилизација за рат против Србије. Исидор им је рекао да мало сачекају. Наочиглед шокираних војника, али и својих укућана и деце, узео је секиру и одсекао кажипрст на десној руци. Крв је почела да шикља по дворишту. Србин је и даље држао секиру у левој руци и хладнокрвно рекао: "Не идем у рат против своје браће." Нема прста, нема служења војске. Такво је тада било правило. Изнервирани војници хтели су одмах да га стрељају, али је официр наредио покрет....

у Србији се, чини се, и даље обележава Милански едикт

Овако је мој прадеда одговорио на позив за мобилизацију Хабзбуршке монархије. Као и већина Срба, чекао је да се оствари вековни сан - да Војводина коначно буде део Србије. Да сви Срби коначно буду слободни и заједно. По цену живота... Оваквих прича има на стотине хиљада... Из тог најкрвавијег сукоба у историји човечанства названом Велики рат Србија је изашла као победник. Уз страшне губитке и страдања, српска војска борила се раме уз раме са савезницима, "размонтирана" су два царства, Срби су коначно почели да живе у једној држави, а још дуго су се препричавала херојства наших војника, које је чак и непријатељ знао да цени. Иначе, за разлику од осталих на овим просторима, Србија је увелико била самостална и призната држава...

И уместо да све ово буде довољан повод да цела 2014. година буде у знаку обележавања строгодишњице од почетка Првог светског рата, Србија је у тешкој дефанзиви. Некадашњи губитници свом силом покушавају да кривицу за почетак рата пребаце на Гаврила Принципа и Србију, и с обзиром на данашњи распоред снага у Европи, припрема се опасна ревизија историје. Док се широм света и победници, и поражени, и они који уопште нису учествовали, али ни постојали као државе, спремају за овај догађај, у Србији се, чини се, и даље обележава Милански едикт.

Једино Емир Кустурица очајнички држи положај на Дрини. Спремно је ушао у ову годину, на све могуће начине покушава да ублажи ударе са свих страна. Такође, историчари и новинари спремни су да се укључе у програм. Али који програм? Све се своди на све агресивније наступе белосветских стручњака који тврде да је Принцип терориста и да је Србија крива за све. У исто време држава ћути. Загазили смо у 17. дан 2014. године, али се Србија и даље не оглашава о плану и програму обележавања стогодишњице почетка рата.

Зашто ћутимо, чега се стидимо? Зашто су милиони државних пара бачени на обележавање Миланског едикта, како то да је низ манифестација у част цара Константина пажљиво припреман за целу 2013. годину? Да ли је могуће да ћемо у тишини, бојажљиво, као да смо били на погрешној страни, провести целу ову годину? Зашто? Нема новца за прославу? Због светске кризе? Или можда некоме много моћном и јаком не желимо да се замерамо?

Дужни смо, и те како смо дужни према славним прецима. Велики рат. Према Исидору Каћанском, према Солунцима и свим жртвама. Изборили су се за нашу Србију. Уградили себе и оставили јасне поруке за сва времена. Али шта вреди када данас нема пара у буџету, ма било је то пре 100 година, а изгледа није и баш погодно и подесно време... Ој, Дрино, јебем ти...