Зашто си бранио дрво?

04.10.2013. Жељко Ивањи, Алексинац.Нет

„Министарство указује да је стари храст уједно и запис, а да су записи "света стабла" у народу, где постоји обичај да се не смеју сећи гране и на било који други начин утицати на његов раст и развој.“

Било једном једно дрво, био једном један пут. Дрво је било старо стотинама година, кажу пола миленијума и више, а пут је пролазио поред њега. Било је хлад за путнике намернике, црква за вернике у смутна времена, када цркве није ни било, место састанка, место бадњака. Многи су се молили испод њега за себе, себи најближе, за здравље, за љубав, за срећан пут. Многи су се испод њега пољубили и уговарали састанке. Многе су се војске испод њега састајале. Био је симбол среће, симбол вере али и туге. Гране су чак и понеле неке главе, које су саме себи пресудиле. Многи су га клели, многи су му се радовали. Деца су често нестајала у његовим крошњама изгубивши се на тренутак из видокруга њихових родитеља, који су их погледом проналазили по жамору и смеху. Птицама је било кућа, људима је било путоказ и одмориште. Шта ово дрво разликује од других? То што се нашло први пут на путу а не поред пута.

„Министарство је саопштило да храст на траси аутопута Београд-Прељина није под заштитом државе, а да има "видне ознаке поремећеног здравственог стања које води ка крају његовог животног века".“

Зашто дрво није под заштитом државе? Зато што је старије од државе. За државу је дрво, дрво за огрев, дрво за намештај, дрво за папир, дрво за притке, греде, рогове. Од енергента, до грађевинског материјала. Много се дрвећа данас бори за опстанак, од Амазона до Булевара краља Александра. Многи су бранили дрвеће, тако да у тој борби нисам био усамљен, али су готово сви изгубили битку за своје дрво. Код мене је све почело од Егзиперија и његове руже и његовог „Малог принца“. Васпитавао сам се сам, и док нисам знао да држава постоји, знао сам да ће ми друштво правити „Мали принц“. У пустињи живота, са авионом насуканим у пешчаној дини, почео сам као авантуриста, што за државу није било пожељно. Хтео сам да проживим што више, како бих од живота узео што више, док нисам схватио да је дрво живље од мене. И сам сам све више долазио дрвету, јер нисам желео да оно дође к мени. Тако сам кренуо на пут, на којем је једини путоказ било дрво. На путу сам наилазио на оне који нису могли да препознају да живим пуним животом, често су ми се обраћали са „хеј ти, удрвендечени“. Кора ме је штитила од других, лишће је штитило друге, али у мојој хладовини нису могли да виде сопствену сенку, јер сенка им је била једини доказ да постоје. Дрвету није потребна заштита државе, јер од других га ништа не може заштити. Да ли дрво може да живи бурно? Не, иако је сведок бурних догађаја, у којима не може да учествује, везано кореном за земљу без које не би могло да опстане, баш као ни држава уколико нема своје корене. Неке државе су плитко пустиле свој корен, неке дубље, неке су сечене, чак и систематски разаране. Државу чине територија и људи, заробљена и уоквирена земља. Људи могу да буду заробљени у држави, уколико их неко у њу зароби, али дрво је увек слободно јер крошњом додирује звезде.

Држава је премрежена путевима, којима возимо тако брзо да дрво поред пута и не стигнемо да приметимо. Победа над статичном и вечном природом, према нашој перцепцији, наш пут на који крећемо и са којег се понекад не вратимо, тај пут који бројимо километрима у животу који меримо годинама, док дрво године броји годовима. Само када га посечемо, видимо колико има година. Оно их крије, не да би прикрило старост, већ надајући се да никада неће бити посечено. Када је мртво, оно наставља да живи, мењајући свој облик и на крају наш сандук је од дрвета, док из онога што је од нас остало не израсте ............дрво!

"Ми смо данима о томе расправљали, разговарали, правили разне комбинације. Нашли смо решење које је врло јефтино и кошта врло мало и то ће Министарство само покрити.“

Колико нас кошта дрво? Онолико колико кошта наш живот, од јефтиног до непроцењивог. Неко кроз њега иде брже а неко спорије, у сваком случају не пустивши корен. Али мали број нас је био свестан да понеки пут треба да стане, како би се одморио поред дрвета, осетивши снагу претходног миленијума, и погледавши у њега, остао нем над одразом сопствене историје коју ће дрво преживети.

Дакле, бранио сам живот који чини моја и наше заједничке прошле и будуће историје, све док планетом поново не овлада дрвеће, као неми сведок прилика које нажалост нисмо искористили. Понекад је тешко да се са тим суочимо, и онда по сваку цену желимо да уклонимо сведоке. Зар је потребно да авион принудно приземљимо у пустињи, или аутом ударимо у то исто дрво да бисмо постали свесни своје пролазности?

Зато сам бранио дрво!

Жељко Ивањи