Зашто треба прихватити оставку главне уреднице „Политике“ Љиљане Смајловић

Повод да напишем тај текст је оцена изнета у тој рубрици уз закључак једног читаоца „да одустане од оставке због нас читалаца и да остане на свом радном месту, јер ће „Политика“ без ње нестати“.

Ево тог мог прилога у целини:

Политика је 6. јула објавила у рубрици „Међу нама“ прилог извесног господина Радомира Милуновића у којем, између осталог, пише о Љиљани Смајловић као „особи чвстог карактера“ уз закључак: „Молба је да одустане од оставке због нас читалаца и да остане на свом радном месту јер ће „Политике“ без ње нестати.“

Само због ове оцене, у којој се Смајловићева ставља на пиједестал „свемогућег Бога“, она и уредник те рубрике не би требало да буду на тим местима! Зар је могуће да неко може да умисли и објави да ће „Политика“ нестати ако Љиљана Смајловић (Сарајево, 1956, девојачко презиме Угрица, алжирски и амерички ђак, ћерка медицинске сестре – потпуковнице ЈНА и оца на служби у ЈНА) оде са места главне уреднице „Политике“!!! Нескромно, срамно, да срамније не може бити!!!

Смајловићева би требало да оде и са места уреднице јер је својевремено дала сагласност да група Политикиних дописника (међу којима је и аутор овога писма, који је три деценије „без мрље у каријери“, као професор књижевности и дипл. правник извештавао из Лесковца) остану без посла, односно да буду проглашени „технолошким вишком“.

Несуђена амбасадорка наше земље у Канади, која је после развода задржала мужевљено презиме, председница Удружења новинара Србије, допушта себи слободу да за хонорарног дописника Политике из Лесковца ангажује новинара који живи у Нишу иако је управо аутор овога текста, који живи у „српском Манчестеру“, изразио жељу да без икакве надокнаде прати најважнија дешавања у Лесковцу и другде у Јабланичком округу.

То што, наводно, највећи део редакције „Политике“ стоји иза Љиљане Смајловић само је доказ да је „полтронство безгранично“. Уз Љиљану Смајловић, и актуелни уредници „Политике“ би морали да поднесу оставке без обзира што се у јавности ствара слика како одлично уређују „Политику“ коју проглашавају за „националну институцију“.

Неспорно је да Љиљана Смајловић боља уредница од др Живора Миновића и Драгана  Антића Струје, који су у време владавине Слободана Милошевића унизили новинарски занат до „неслућених размера“, али је, ван спора, садашња уређивачка концепција „Политике“ далеко од правог, објективног листа из времена браће Рибникар.

Мало је вероватно да ће овај прилог „Политика“ објавити, али се оглашавам као добронамерни читалац и неко ко је најбоље године свога живота провео у најстаријем листу на Балкану у коме се сада води „рат“ чији победник би – како умишљају самозвани уредници „Политике“ – требало да буде главна уреднице чија је биографија толико занимљива да би могао да се сними добар филм!

Данило Коцић,
дугогодишњи дописник „Политике“ из Лесковца, члан Удружења новинара Србије