Зашто “Управа напоље”?

Данас, у капиталистичком свету, фудбал је корпоративни бизнис. У Србији, фудбал је на ветрометини. То је данас спорт на ивици опстанка, борилиште на коме се сусрећу политички утицај, менаџерски интереси и амбиције фудбалера. Фудбал је, дакле, као спорт, на самрти.

Недавно се на Чаиру могло чути прилично разговетно и гласно „Управа напоље!“ Не по први пут у новијој историји „Радничког“ и вероватно, не последњи. Серија лоших резултата, борба за опстанак која је већ сада извесна, лоша комуникација између руководства клуба и играча, лош имиџ клуба, висока цена улазница, неизвесност око финансијског опстанка клуба. Сасвим довољно.

Хоће ли се, међутим, ишта суштински променити уколико садашње  руководство клуба поднесе оставку? Које су перспективе клуба? Има ли наде за фудбал као спортску игру?

Уколико је веровати премијеру Владе Србије, он ће се лично заложити да се приватизација клубова у Србији спроведе на ваљан начин. Обећање које је фудбалској јавности дато пре годину дана, остало је неостварено до данас. Истовремено, одлука премијера да својим локалним функционерима  забрани ангажовање у управама спортских клубова, реализована је прилично брзо. Велика загонетка је на који начин функционишу клубови који се налазе у својеврсном вакууму између ове две одлуке Премијера. Без политичке подршке као јединог извора стабилности, са једне, и без било какве могућности да крену у неки од модела промене власничке структуре, са друге стране, фудбалски клубови у Србији функционишу у стихији. Дакле, одумиру.

Са тренутним правилима игре, „Раднички“ је један од првих који неће преживети. Можда би било савим пристојно уколико би неко од градских глава подсетио Премијера на обавезу коју је себи задао пре једну годину. Верујем да би и он био захвалан на томе. Истовремено, било би више него пожељно да се у самом граду крене са припремама за тренутак у коме ће приватизација бити могућа.

Такође, пре него се са новим ентузијазмом крене у још једну успешну приватизацију, требало би подсетити на карактер клуба и његову историју. „Раднички“ како и име каже, клуб је поникао унутар радничке класе, а касније прихваћен од омладине, студената, градске интелигенције, постаје заштитини знак самог града и његовог прогреса осамдесетих година. То је клуб Холцера, Кнежевића, Пиксија, али и чувених Пакија и Пекија, и још славнијих Станка Пауновића и Јосипа Колумба. То је клуб града, његовог развитка и његове борбе, клуб Нишлија, клуб Мераклија. Ваља на време мислити чиме се тргује и са ким се тргује. Модели приватизације и уређења клубова какви постоје у Норвешкој и неким Енглеским и Шпанским клубовима, сасвим су добар пример како се приватизација може спровести одоздо, на који начин читава заједница може да се укључи у власништво и управљање клубом, а како би се на једини исправан начин сачувала историја и карактер града и фудбалског клуба.

Град Ниш дугује „Радничком“ толико, да га спасе дивљачке приватизације и менаџерског мешетарења и да од њега начини сређен и стабилан градски клуб.