После катастрофалне поплаве, нашла уточиште код браће

Тамо ће остати све док се не створе услови за повратак.

Страх је растао са нивоом воде који се повећавао великом брзином, прича Гордана Ђотуновић, шездесетчетворогодишња правница у пензији. Рођена Лесковчанка, од 1974. године живи у Београду, а протеклу деценију у центру Обреновца.

"Седамнаестог маја одиграла се права драма", каже Гордана. "Без струје и телефона, а од воде до стана делило ме је десетак степеника. Најтеже нам је пало то што није било никакве комуникације. На мобилном телефону успе да прође тек понека порука. Не знамо шта се догађа. У згради нико нема ни транзистор."

Помогле су јој комшије и риболовци, добровољци из Ниша, да се евакуише.

"Хиљаду руку вас је прихватало. Све је било одлично организовано", наглашава Гордана. "Свака врста помоћи је пружана. Нас су одвезли чамцем а онда војним камионом до Мелођинске петље. Ушли смо у аутобус и ја сам завршила у хали ФМП-а у Железнику."

У Железнику су евакуисаним грађанима помагале на сторине младих волонтера. Сада јој је, каже, много лакше. Тројица браће, која су истом дворишту у Лесковцу, коначно су одахнули. Жива је и здрава, и то им је најважније.

"Реакције њених ћерки су биле страховите. Сви смо били веома потресени", прича Михаило Поп-Костић, Горданин брат. "Страшно је било."

Иако је на сигурном и са својима, веома јој је тешко због суграђана, Обреновчана. Ипак, Гордани помажу три ћерке из Беча и рођаци, а о хиљадама поплављених брине цео југ Србије.