Posle katastrofalne poplave, našla utočište kod braće

Tamo će ostati sve dok se ne stvore uslovi za povratak.

Strah je rastao sa nivoom vode koji se povećavao velikom brzinom, priča Gordana Đotunović, šezdesetčetvorogodišnja pravnica u penziji. Rođena Leskovčanka, od 1974. godine živi u Beogradu, a proteklu deceniju u centru Obrenovca.

"Sedamnaestog maja odigrala se prava drama", kaže Gordana. "Bez struje i telefona, a od vode do stana delilo me je desetak stepenika. Najteže nam je palo to što nije bilo nikakve komunikacije. Na mobilnom telefonu uspe da prođe tek poneka poruka. Ne znamo šta se događa. U zgradi niko nema ni tranzistor."

Pomogle su joj komšije i ribolovci, dobrovoljci iz Niša, da se evakuiše.

"Hiljadu ruku vas je prihvatalo. Sve je bilo odlično organizovano", naglašava Gordana. "Svaka vrsta pomoći je pružana. Nas su odvezli čamcem a onda vojnim kamionom do Melođinske petlje. Ušli smo u autobus i ja sam završila u hali FMP-a u Železniku."

U Železniku su evakuisanim građanima pomagale na storine mladih volontera. Sada joj je, kaže, mnogo lakše. Trojica braće, koja su istom dvorištu u Leskovcu, konačno su odahnuli. Živa je i zdrava, i to im je najvažnije.

"Reakcije njenih ćerki su bile strahovite. Svi smo bili veoma potreseni", priča Mihailo Pop-Kostić, Gordanin brat. "Strašno je bilo."

Iako je na sigurnom i sa svojima, veoma joj je teško zbog sugrađana, Obrenovčana. Ipak, Gordani pomažu tri ćerke iz Beča i rođaci, a o hiljadama poplavljenih brine ceo jug Srbije.