Прота Стева је довео чукундеду Дмитрија Рогозина у Алексинац

Боравећи девет месеци у Русији, на челу велике хуманитарне Мисије Црвеног крста Краљевине СХС, у време велике глади, која је настала после Октобарске револуције, прота Стева се сусрео са многим Србима који су живели тамо и који су желели да се врате у отаџбину. Сем Срба , било је и много Руса, који су желели да нађу спас у Србији. Међу њима био је и генерал Николај Антонович, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Током студија на чувеној Кијевској духовној академији (1894-1898), где је добио степен магистра богословља (што је било у рангу доктората, како је писао његов студент др Ђоко Слијепчевић, поред проте Стеве, један од највећих историчара СПЦ) и где је 1899. године изабран за дописног члана "Црквено-уметничког друштва при Кијевској духовној академији" (због оригиналне, по архивским изворима, израђене, кандидатске дисертације и других прилога), прота Стева је много заволео руски братски народ. И Матушку Русију је сматрао својом другом отаџбином. Био је јако несрећан, када је видео, по доласку у Русију, гладну и болесну своју руску браћу и ван сваког плана остао је у Русији 9. месеци, носећи, буквално, помоћ српског народа из места у место. Због његовог великог срца Руси су га, како је писала Лидија Троицкаја свом супругу Сергију Викторовичу, "изједначавали са светитељем" (што се може видети из дела њеног писма доле). И Лидији Троицкој је прота Стева помогао да дође у Србију и придружи се свом супругу Сергију Викторовичу Троицком и ћерки Ани, који су успели раније да се пребаце у Србију. Професор Сергије Викторович је био професор и декан Правног факултета у Суботици, а касније професор у Београду на Правном и Православно-богословском факултету, чији је оснивач и декан био прота Стева. Њих двојица су били највећи дародавци библиотеке Православно-богословског факултета.

Трагајући за породицом Троицки, у жељи да сазнам још више детаља о проти Стеви, упознала сам и потомке професора Сергија Викторовича Троицког: његовог унука Александра, прауника Виктора, нашег сјајног тенисера, и Викторову дивну маму Милу.

Прота Стева је био лични пријатељ и генерала Врангела, који је био Протин омиљени гост кад год је био у Београду, а често су се виђали и у Сремским Карловцима где је било седиште српског патријарха Варнаве, Протиног ђака из Призренске богословије, који је пружао велико гостопримство руској браћи и миторполиту Антонију Храповицком, који је био на челу Руске Православне Заграничне Цркве, основане 1921. г у Сремским Карловцима.

Прота Стева је био омиљен код руске емиграције у Србији, јер је многим Русима налазио посао и смештај, али је од неких Срба због тога примао велике критике, на које се он наравно није обазирао. Пребацивали су му неки што је на Православно-богословском факулету, где је његов студент био и свети Јован Шангајски ,Владимир Мајевски ( секретар патријарха Варнаве и писац његове сјајне биографије) и многи други значајни Руси, примио доста професора Руса, али он није хајао због тих (не)добронамерних критика.

Ужаснут тешким стањем Срба у Русији, који су вапили да се врате у отаџбину, прота Стева је по повратку у Београд, у марту 1924. године, предложио Извршном одбору Народног Одбора СХС за помоћ гладнима у Русији, да преузму на себе бригу око прикупљања и повратка у домовину "оних хиљада наших поданика, што у сиротињи и патњи скитају и пропадају по Русији". По његовом мишљењу тај задатак морао би преузети на себе Извршни одбор и водити бригу о томе све донде "док држава наша и даље буде одлагала ступање у односе са Русијом".

Најбројнији су били наши људи Срби - заробљеници, који су били припадници аустро-угарске војске. Они су се приликом евакуације наших војних одреда налазили у дубини Русије те су заостали, или их је болест спречила, "да се врате кући кад је то још могло".

Другу групу сачињавао је велики број наших људи из Старе Србије, Македоније и Далмације, које је рат, а затим револуција затекла на раду у Русији. Они су, писао је тужни прота Стева, погубили своју зараду и сада пропадају у очекивању да их држава наша избави онако, као што су учиниле све друге, па чак и јучерашња Албанија са својим поданицима.

Имамо, писао је даље Прота у свом извештају, и лекара, инжењера, професора, који се пате тамо и чак су на досади , јер заузимају место и ону залуду плату онамошњим незапосленим грађанима, а код нас би они били жељни и корисно употребљени. И државни интерси и родољубље и човечанска дужност налажу нам да се сви они што пре прикупе и у Отаџбину отправе.

Алексиначке вести