Скривени кутак за рокере постао популарно место за све

Током летњих вечери, поготово викендом, младима су пуне клупе, степенице, сам кеј и зидови у дужини већој од пола километра, све од Моста младости, преко „амфија“ до „Надежде“.
Неки ту долазе јер желе да у опуштеној атмосфери проводе време са својим пријатељима, неки признају да само желе да ту буду виђени, док је великом броју младих ово једини начин да са мало новца изађу у град и притом се добро забаве.

-Данашње генерације оптерећене су тиме да буду као већина и тиме губе своје “ја”, што је жалосно. Услед такве промене карактера, долазимо и до тога да се и места за излазак разликују међу особама које су у свом фазону и особа које теже да буду као сви. Увек сам говорио да су наши родитељи уживали на лепши начин, јер иако нису имали све погодности данашњице, били су своји, каже нишки стунедент Никола Живковић .

Један од највећих разлога за то што на кеју више нема само оних са “истанчаним музичким укусом”, како мисли млади нишки продуцент, писац и певач Марко Марјановић, јесу „недостатак новца и криза у којој се земља и људи у њој налазе”, али и све веће прихватање различитости.

-Приметио сам да последних година то место има све више припадника доминантне културе нашег града. Није више искључиво резервисано за субкултуре, као што је то било уобичајено. То показује, верујем, да нема те видљиве нетрпељивости, сви почињу да се прихватају међусбно и све више долази до губитка спољних обележја, па и ставова, прича Марко.

На кеју некад су постојала одређена друштвена правила

Онима који су до „амфија“ или „Надежде“ долазили крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година нису сметали ни снег и ниске температуре.
-Нишки кеј је био опција за излажење чак и зими за оне који нису имали кинту да пију пиво по кафићима или да иду на свирке којих је у то време било стално, сећа се Нишлијка Снежана Стојановић.

Каже да је међу већином важило мишљење да се тамо окупљају само „клошари“, али да “клошарима” такво етикетирање не само да није сметало, већ су били поносни на различитост коју су истицали зирехнадлама, беџевима, ланцима, “мартинкама” и “старкама”.

-Углавном су то била мања друштва од по неколико људи која би се у току вечери стопила у једну велику екипу на амфију. Могао си и сам да изађеш у град, јер си знао да ћеш да сретнеш неког познатог ком би могао да се придружиш. Ако ниси имао кинту, у току вечери, кад пресуше дволитре, могао си да узмеш и од случајних пролазника, без проблема, препричава она.

Онда када су на кеју излазили уклавном панкери, рокери и металци, све је функционисало тако као да је то место само за њих и резервисано.

-Постојала су одређена друштвена правила. На кеју у то време ниси могао да будеш прихваћен ако си “позер”, прича Снежана.

Док она на нови тренд на нишавском кеју гледа са благим разочарањем, нишки новинар Велибор Веља Петковић који је посећивао „градска језгра“ осамдесетих каже да је успех што су млади у Нишу сада “оживели цео град”.

-Млади су успели у ономе што је био сан генерација од пре 20 до 30 година, а то је да оживе цео град и у вечерњим сатима. Имају фантастичан кеј, уређену Тврђаву и цео град је њихов, а то Ниш чини истински европским градом који живи урбано, упркос мртвом мору политике и економије које запљускује наше животе, каже Велибор.

И док неки са носталгијом жале за кејом на ком се музика могла чути само са гитара, ово место преплављује омладина која на мобилним телефонима пушта “модерне хитове”. У сваком случају, неминовно је да време протиче својм током, да старе генерације покушавају да сачувају свој печат, а да нове уносе промене.