Зашто смо се после 50 година одселили из Београда у Ниш

Од 2006. до 2011. године у Београд се доселило тачно 84.839 људи, подаци су Републичког завода за статистику. Од тог броја, 68.341 особа живела је у неком другом граду у Србији, а нову адресу у српској престоници потражило је и 16.445 странаца. Попис становништва из 2011. сведочи о томе да је у последњих више од 30 година у Београд досељено укупно 859.791 особа.

У време када је наша престоница постала готово једина станица на којој људи желе да изађу у потрази за бољим животом, ово је један од ретких примера некога ко Јужном пругом иде у другом смеру.

Наћи се на раскрсници живота у доба када желите само да убирате плодове свог тешког рада, није ни мало лако, посебно ако сте у тој авантури без ослонца.

Напустити престоницу за једну рођену Београђанку и њеног мужа значи неки нови почетак и нада за мирну старост.

Нажалост, као што је свима новац једна од оних ствари које терају далеко од родног места у Београд, или неки већи град, тако је ово двоје пензионера израчунало да им је скупо да баш ту проведу своје пензионерске дане.

Обоје кажу, не плаши их старост већ немоћ. Због тога, највећи разлог који их је и усмерио ка Нишу био је – мале пензије.

Иако је радила 30 година у успешној компанији у центру града с погледом на Народну банку Србије, М. Ђ. Није очекивала да ће је једног дана мала пензија приморати да размишља да се одсели. Њен муж био је некада руководилац у Робној кући, а данас, само су комуналије у Београду тек једва мање од једне њихове пензије.

"Размишљали смо овако: Уколико једно од нас оде пре на онај свет, друго неће моћи само да живи од једне пензије у овом стану, с оволиким комуналијама. Решили смо да онај који остане има толико да може пристојно да живи“.

Кажу, у Нишу на пример, комуналије су двоструко јефтиније него у Београду, а и привукла их је нижа цена некретнина. М. Ђ, која са својих 68 нема проблем са технологијом, брзо је нашла стан преко интернета и одмах су се упутили да погледају свој нови дом.

Успели су, причају, да од продаје стане у Београду купе леп, простран стан у Нишу, а плус им је остала одређена свота за недавно рођеног унука.

Њихов унук, иначе, живи у Мадриду са сином овог занимљивог брачног пара и њиховом снахом. Они су одлучили да се никад неће вратити да живе у Србији, што је био додатни тег на тасу Ниша.

"Када смо схватили да се наш син никада неће вратити у Србију, почели смо да размишљамо о продаји стана, схватили смо да нема сврхе да ми сами седимо овде, а с друге стране, предност је и што имамо родбину у Нишу“

Њихова идеја о пресељењу тиња још од 1999. године када су били уговорили продају овог истог стана за тадашњих 80.000 марака, међутим, у томе их је спречило бомбардовање, па су од те идеје одустали.

Прошло је 25 година откако им је син у Шпанији, они су остарили, кажу, стигла их је и болест и идеја се опет пробудила.

Још један разлог, и још један финансијске природе за Ниш је и сам пут до њиховог унука и његових родитеља. Схватили су да им је јефтиније да лете из Бугарске до њих него из Београда, а надају се и да ће нишки аеродром увести директне летове до Шпаније.

"Последњи пут када смо ишли, карта Мадрид – Софија била је 76 евра (без такси), а карта Мадрид – Софија. Београд коштала је 295 евра. Рачуница је била јасна“, каже М. Ђ. Која је тада ишла до Ниша из Софије па аутобусом до куће, том приликом је себи обећала да ће заобилазити Београдски аеродром.

Али каже, недостајаће им много тога другог од Београда. На пример, дружење с пријатељима којих немају много али их имају годинама, комшилук, поглед с прозора, лета на Ади, њихово дрво на плажи, београдске кафане у које и данас оду...

"Београд је мој, али ни Београд није више оно што је био. Београд је некада имао душу, волела сам само да прошетам Кнез Михаиловом, данас немам више ту жељу, јер то није то. Што би Капор рекао ’од Београда није остао Београд’, али ипак он ће увек бити у мојој души“, каже М. Ђ.

Од Ниша очекују све најбоље, ако ништа кажу да ће тамо бар имати неког. Такође кажу да је за њих Ниш леп град и да ће и тамо посећивати позоришта, галерије, али и кафане...

Овај пар поручује да треба живети живот онако да ни за чим не жалите на крају, као што су га и они проживели, а верују и да судбина умешта увек прсте када треба јер чудно је како се поклопило, сасвим случајно да су се уселили у овај сан у Београду 4. 12. 1979. године а одлазе из њега на исти датум, 4.12. 2015.