Zašto smo se posle 50 godina odselili iz Beograda u Niš

Od 2006. do 2011. godine u Beograd se doselilo tačno 84.839 ljudi, podaci su Republičkog zavoda za statistiku. Od tog broja, 68.341 osoba živela je u nekom drugom gradu u Srbiji, a novu adresu u srpskoj prestonici potražilo je i 16.445 stranaca. Popis stanovništva iz 2011. svedoči o tome da je u poslednjih više od 30 godina u Beograd doseljeno ukupno 859.791 osoba.

U vreme kada je naša prestonica postala gotovo jedina stanica na kojoj ljudi žele da izađu u potrazi za boljim životom, ovo je jedan od retkih primera nekoga ko Južnom prugom ide u drugom smeru.

Naći se na raskrsnici života u doba kada želite samo da ubirate plodove svog teškog rada, nije ni malo lako, posebno ako ste u toj avanturi bez oslonca.

Napustiti prestonicu za jednu rođenu Beograđanku i njenog muža znači neki novi početak i nada za mirnu starost.

Nažalost, kao što je svima novac jedna od onih stvari koje teraju daleko od rodnog mesta u Beograd, ili neki veći grad, tako je ovo dvoje penzionera izračunalo da im je skupo da baš tu provedu svoje penzionerske dane.

Oboje kažu, ne plaši ih starost već nemoć. Zbog toga, najveći razlog koji ih je i usmerio ka Nišu bio je – male penzije.

Iako je radila 30 godina u uspešnoj kompaniji u centru grada s pogledom na Narodnu banku Srbije, M. Đ. Nije očekivala da će je jednog dana mala penzija primorati da razmišlja da se odseli. Njen muž bio je nekada rukovodilac u Robnoj kući, a danas, samo su komunalije u Beogradu tek jedva manje od jedne njihove penzije.

"Razmišljali smo ovako: Ukoliko jedno od nas ode pre na onaj svet, drugo neće moći samo da živi od jedne penzije u ovom stanu, s ovolikim komunalijama. Rešili smo da onaj koji ostane ima toliko da može pristojno da živi“.

Kažu, u Nišu na primer, komunalije su dvostruko jeftinije nego u Beogradu, a i privukla ih je niža cena nekretnina. M. Đ, koja sa svojih 68 nema problem sa tehnologijom, brzo je našla stan preko interneta i odmah su se uputili da pogledaju svoj novi dom.

Uspeli su, pričaju, da od prodaje stane u Beogradu kupe lep, prostran stan u Nišu, a plus im je ostala određena svota za nedavno rođenog unuka.

Njihov unuk, inače, živi u Madridu sa sinom ovog zanimljivog bračnog para i njihovom snahom. Oni su odlučili da se nikad neće vratiti da žive u Srbiji, što je bio dodatni teg na tasu Niša.

"Kada smo shvatili da se naš sin nikada neće vratiti u Srbiju, počeli smo da razmišljamo o prodaji stana, shvatili smo da nema svrhe da mi sami sedimo ovde, a s druge strane, prednost je i što imamo rodbinu u Nišu“

Njihova ideja o preseljenju tinja još od 1999. godine kada su bili ugovorili prodaju ovog istog stana za tadašnjih 80.000 maraka, međutim, u tome ih je sprečilo bombardovanje, pa su od te ideje odustali.

Prošlo je 25 godina otkako im je sin u Španiji, oni su ostarili, kažu, stigla ih je i bolest i ideja se opet probudila.

Još jedan razlog, i još jedan finansijske prirode za Niš je i sam put do njihovog unuka i njegovih roditelja. Shvatili su da im je jeftinije da lete iz Bugarske do njih nego iz Beograda, a nadaju se i da će niški aerodrom uvesti direktne letove do Španije.

"Poslednji put kada smo išli, karta Madrid – Sofija bila je 76 evra (bez taksi), a karta Madrid – Sofija. Beograd koštala je 295 evra. Računica je bila jasna“, kaže M. Đ. Koja je tada išla do Niša iz Sofije pa autobusom do kuće, tom prilikom je sebi obećala da će zaobilaziti Beogradski aerodrom.

Ali kaže, nedostajaće im mnogo toga drugog od Beograda. Na primer, druženje s prijateljima kojih nemaju mnogo ali ih imaju godinama, komšiluk, pogled s prozora, leta na Adi, njihovo drvo na plaži, beogradske kafane u koje i danas odu...

"Beograd je moj, ali ni Beograd nije više ono što je bio. Beograd je nekada imao dušu, volela sam samo da prošetam Knez Mihailovom, danas nemam više tu želju, jer to nije to. Što bi Kapor rekao ’od Beograda nije ostao Beograd’, ali ipak on će uvek biti u mojoj duši“, kaže M. Đ.

Od Niša očekuju sve najbolje, ako ništa kažu da će tamo bar imati nekog. Takođe kažu da je za njih Niš lep grad i da će i tamo posećivati pozorišta, galerije, ali i kafane...

Ovaj par poručuje da treba živeti život onako da ni za čim ne žalite na kraju, kao što su ga i oni proživeli, a veruju i da sudbina umešta uvek prste kada treba jer čudno je kako se poklopilo, sasvim slučajno da su se uselili u ovaj san u Beogradu 4. 12. 1979. godine a odlaze iz njega na isti datum, 4.12. 2015.