Слободан Павловић Цепелин, колекционар: Плоче су уметничка дела

Павловић, по професији адвокат, у чаробни свет музике ушао је сасвим спонтано, у адолесцентском добу.

- Са 13-14 година сам, узнемиран и узбуђен, слушао радио емисије које су се бавиле рок музиком. Био сам опчињен и опијен моћним и котрљајућим ритмовима бубњева и магичним звуком електричне гитаре - почиње причу Павловић.

Подстакнут овим заносом, убрзо је почео да „лупа“ кући по столицама, а у Гимназији по школским клупама, али најдаље докле је догурао у својој свирачкој каријери је место бубњара у војном оркестру у крушевачкој касарни.

- Никада нисам имао довољно пара да купим бубњеве и то је до данашњег дана остао мој неостварен сан – открива Цепелин.

Пресудан тренутак у његовом односу према музици, моменат када се љубав претворила у страст, десио се када је на радију чуо чувену Хендриксову песму „Voodoo child“.

- Био сам згранут и распамећен вишеслојношћу и вишезначношћу композиције и моћним, сугестивним звуком, заснованим на микрофонији и изобличеним wah-wah тоновима Хендриксове гитаре.  Ово његово ремек-дело је имало и још увек има моћ узношења људске душе до виших, екстатичних нивоа свести и то без икаквих додатних стимулативних средстава. Хендрикс ме је увео у чаробни свет музике, показујући ми сву њену ширину и разноврсност, јер је он свирао рок заснован на блузу, дивљи и необуздан, прожет џезом у дугим студијским и концертним импровизацијама – описује Павловић.

Логично, прве плоче које је купио биле су управо Хендриксове; то су сингл са песмама „Hey Joe“ и „Purple Haze“ и албум са концерта на острву Вајт. Он истиче да је имао срећу да је одрастао у златно доба рокенрола, када је ова музика била попут делте која се плодоносно рачвала и разливала на све стране.

- Кључни музичари и групе тог доба били су свестрани и музички образовани, изванредни инструменталисти и импровизатори бујне имагинације, а уз то храбри и бескомпромисни борци против традиционалног и стереотипног – прича Цепелин.

Групе као што су Cream, Fleetwood Mac, Allman Brothers Band, Rolling Stones или Led Zeppelin, по којима је добио и надимак су га и подстакле да почне са сакупљањем плоча.

- Та и таква музика усмерила ме је на дуг пут страсног истраживања извора савремене популарне музике и тако сам стигао до родоначелника блуза Charlie Pattona, Ledbettera, Roberta Johnsona, а преко њих до очева модерног електричног блуза Б Б Кинга, Muddy Waters-a, John Lee Hooker-a и многих других.  

Тако сам постепено стигао и до џеза и до дана данашњег неописиво уживам у музици великана као што су Luis Armstrong, Duke Ellington, Dizzy Gillespie, Charles Mingus, John Coltrane и многи други – наводи Павловић.

Плоче је почео да сакупља у гимназијском данима, а током времена, колекцију која је незадрживо расла, ширио је касетама, ЦД-има и ДВД-има.

- Ја сам пратио развој технологије и колекцију употпуњавао новим форматима, али, како је почело, страхујем да ће да измисле неки нови носач звука, где ће на једном диску да стане цела моја колекција, што ми се не свиђа. Све то сада брзо иде, ЦД плејери су већ застарели, тако да сам пре извесног времена једва нашао да купим нови ЦД плејер, јер ми је стари од силног слушања добио аритмију, па прескаче – прича Цепелин кроз смех.

Ипак, он се као љубитељ и колекционар задржао на слушању музике на „носачима звука“ и одбија могућност слушања на интернету.

- Као што је то својевремено изјавио драмски писац Душан Ковачевић, и ја имам утисак да ме, кад год се прикључим на интернет, неко посматра. Друга ствар, ти формати као што је мп3 не дају квалитет звука као што је на плочама и дисковима – појашњава Павловић.

Као и многи други дискофили, Цепелин сматра да је звук музике са грамофонских плоча природнији и „мекши“ од дигиталног.

- Ипак, када су плоче у питању, ту могу јако да иритирају крчање и прескакање оштећених плоча, које не може да се санира. Уз то, музику која је објављивана на ЦД-има, на плочама није било могуће набавити, поготово у Србији. Али плоче су ипак моја највећа љубав, јер винилно паковање са омотом само по себи представља мало уметничко дело – каже Павловић.  Плоче је систематски куповао током свих ових година и сада у колекцији има преко 4.000 носача звука. - То је скуп хоби и због те моје страсти сам често у гимназијским и студентским данима остајао и гладан, само да бих имао пара да купим жељени албум – присећа се он, а због те моје страсти породица и данас понекад трпи.

С друге стране, систематско употпуњавање колекције квалификовало га је за уређивање и вођење радио емисија о џезу и блузу на Радио Врању и ОК Радију, што је радио више од 20 година. Павловић открива и свој филозофски став о многобројним позитивним ефектима музике на човека.

- Магични свет музике, којим сам и дан данас окружен, изазива и одржава позитивне емоције, јача оптимизам и радост живљења, јача физички и ментално, хуманизује и социјализује – закључује он.

С друге стране, Цепелин извлачи и паралеле између музике коју воли и посла којим се бави.

- Суштина и рок музике и адвокатуре јесу борба против старог, ригидног и превазиђеног, у чијој основи је заправо борба за личну слободу и афирмацију личности. Истовремено, импровизација је кључни елемент џеза и неки од највиших домета музике су достигнути управо у спонтаном наступу, где креативност долази до изражаја. И у адвокатури су честе ситуације када се мора реаговати у тренутку на изненадне обрте, за шта је, поред знања, потребна и машта, баш као и у музици – сматра Слободан Павловић.  

ОК радио