Slobodan Pavlović Cepelin, kolekcionar: Ploče su umetnička dela

Pavlović, po profesiji advokat, u čarobni svet muzike ušao je sasvim spontano, u adolescentskom dobu.

- Sa 13-14 godina sam, uznemiran i uzbuđen, slušao radio emisije koje su se bavile rok muzikom. Bio sam opčinjen i opijen moćnim i kotrljajućim ritmovima bubnjeva i magičnim zvukom električne gitare - počinje priču Pavlović.

Podstaknut ovim zanosom, ubrzo je počeo da „lupa“ kući po stolicama, a u Gimnaziji po školskim klupama, ali najdalje dokle je dogurao u svojoj sviračkoj karijeri je mesto bubnjara u vojnom orkestru u kruševačkoj kasarni.

- Nikada nisam imao dovoljno para da kupim bubnjeve i to je do današnjeg dana ostao moj neostvaren san – otkriva Cepelin.

Presudan trenutak u njegovom odnosu prema muzici, momenat kada se ljubav pretvorila u strast, desio se kada je na radiju čuo čuvenu Hendriksovu pesmu „Voodoo child“.

- Bio sam zgranut i raspamećen višeslojnošću i višeznačnošću kompozicije i moćnim, sugestivnim zvukom, zasnovanim na mikrofoniji i izobličenim wah-wah tonovima Hendriksove gitare.  Ovo njegovo remek-delo je imalo i još uvek ima moć uznošenja ljudske duše do viših, ekstatičnih nivoa svesti i to bez ikakvih dodatnih stimulativnih sredstava. Hendriks me je uveo u čarobni svet muzike, pokazujući mi svu njenu širinu i raznovrsnost, jer je on svirao rok zasnovan na bluzu, divlji i neobuzdan, prožet džezom u dugim studijskim i koncertnim improvizacijama – opisuje Pavlović.

Logično, prve ploče koje je kupio bile su upravo Hendriksove; to su singl sa pesmama „Hey Joe“ i „Purple Haze“ i album sa koncerta na ostrvu Vajt. On ističe da je imao sreću da je odrastao u zlatno doba rokenrola, kada je ova muzika bila poput delte koja se plodonosno račvala i razlivala na sve strane.

- Ključni muzičari i grupe tog doba bili su svestrani i muzički obrazovani, izvanredni instrumentalisti i improvizatori bujne imaginacije, a uz to hrabri i beskompromisni borci protiv tradicionalnog i stereotipnog – priča Cepelin.

Grupe kao što su Cream, Fleetwood Mac, Allman Brothers Band, Rolling Stones ili Led Zeppelin, po kojima je dobio i nadimak su ga i podstakle da počne sa sakupljanjem ploča.

- Ta i takva muzika usmerila me je na dug put strasnog istraživanja izvora savremene popularne muzike i tako sam stigao do rodonačelnika bluza Charlie Pattona, Ledbettera, Roberta Johnsona, a preko njih do očeva modernog električnog bluza B B Kinga, Muddy Waters-a, John Lee Hooker-a i mnogih drugih.  

Tako sam postepeno stigao i do džeza i do dana današnjeg neopisivo uživam u muzici velikana kao što su Luis Armstrong, Duke Ellington, Dizzy Gillespie, Charles Mingus, John Coltrane i mnogi drugi – navodi Pavlović.

Ploče je počeo da sakuplja u gimnazijskom danima, a tokom vremena, kolekciju koja je nezadrživo rasla, širio je kasetama, CD-ima i DVD-ima.

- Ja sam pratio razvoj tehnologije i kolekciju upotpunjavao novim formatima, ali, kako je počelo, strahujem da će da izmisle neki novi nosač zvuka, gde će na jednom disku da stane cela moja kolekcija, što mi se ne sviđa. Sve to sada brzo ide, CD plejeri su već zastareli, tako da sam pre izvesnog vremena jedva našao da kupim novi CD plejer, jer mi je stari od silnog slušanja dobio aritmiju, pa preskače – priča Cepelin kroz smeh.

Ipak, on se kao ljubitelj i kolekcionar zadržao na slušanju muzike na „nosačima zvuka“ i odbija mogućnost slušanja na internetu.

- Kao što je to svojevremeno izjavio dramski pisac Dušan Kovačević, i ja imam utisak da me, kad god se priključim na internet, neko posmatra. Druga stvar, ti formati kao što je mp3 ne daju kvalitet zvuka kao što je na pločama i diskovima – pojašnjava Pavlović.

Kao i mnogi drugi diskofili, Cepelin smatra da je zvuk muzike sa gramofonskih ploča prirodniji i „mekši“ od digitalnog.

- Ipak, kada su ploče u pitanju, tu mogu jako da iritiraju krčanje i preskakanje oštećenih ploča, koje ne može da se sanira. Uz to, muziku koja je objavljivana na CD-ima, na pločama nije bilo moguće nabaviti, pogotovo u Srbiji. Ali ploče su ipak moja najveća ljubav, jer vinilno pakovanje sa omotom samo po sebi predstavlja malo umetničko delo – kaže Pavlović.  Ploče je sistematski kupovao tokom svih ovih godina i sada u kolekciji ima preko 4.000 nosača zvuka. - To je skup hobi i zbog te moje strasti sam često u gimnazijskim i studentskim danima ostajao i gladan, samo da bih imao para da kupim željeni album – priseća se on, a zbog te moje strasti porodica i danas ponekad trpi.

S druge strane, sistematsko upotpunjavanje kolekcije kvalifikovalo ga je za uređivanje i vođenje radio emisija o džezu i bluzu na Radio Vranju i OK Radiju, što je radio više od 20 godina. Pavlović otkriva i svoj filozofski stav o mnogobrojnim pozitivnim efektima muzike na čoveka.

- Magični svet muzike, kojim sam i dan danas okružen, izaziva i održava pozitivne emocije, jača optimizam i radost življenja, jača fizički i mentalno, humanizuje i socijalizuje – zaključuje on.

S druge strane, Cepelin izvlači i paralele između muzike koju voli i posla kojim se bavi.

- Suština i rok muzike i advokature jesu borba protiv starog, rigidnog i prevaziđenog, u čijoj osnovi je zapravo borba za ličnu slobodu i afirmaciju ličnosti. Istovremeno, improvizacija je ključni element džeza i neki od najviših dometa muzike su dostignuti upravo u spontanom nastupu, gde kreativnost dolazi do izražaja. I u advokaturi su česte situacije kada se mora reagovati u trenutku na iznenadne obrte, za šta je, pored znanja, potrebna i mašta, baš kao i u muzici – smatra Slobodan Pavlović.  

OK radio