Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Љиљана Радовановић Тошић: "Инклузивно" образовање је право, а не обавеза

rssBookmark and Share

Ниш 30.06.2016. Младен Јовановић

Од тренутка увођења инклузивног образовања (ИО) у редован образовно васпитни систем Републике Србије, па до данас, овај вид образовања изазива доста полемике.

Љиљана Радовановић Тошић: "Инклузивно" образовање је право, а не обавеза

Инклузија представља право на образовање сваког детета са сметњама у развоју, из маргинализованих група и све деце која имају потешкоћа у савладавању наставних садржаја. Она обухвата и даровату децу.

Једна од најкомпетентнијих личности из просветног живота Републике Србије, која нам може дати праве одговоре о овој теми  је, свакако, психолог Љиљана Радовановић Тошић. Дугогодишња директорка основне школе „Десанка Максимовић“ из Чокота крај Ниша уједно је и национални тренер за инклузивно образовање, аутор акредитованих семинара, међународних стручних скупова и трибина везаних за ову област. За време њеног мандата на месту директора школа „Десанка Максимовић“ је добила и највише признање у области образовања „Светосавку награду“ при чему су школу за ово престижно признање номиновали МЕНСА и УНИЦЕФ, за допринос и унапређење инклузивног образовања.

Данас, Љиљана Радовановић Тошић, запослена као школски психолог у основној школи „Радоје Домановић“ говори о свим проблемима и изазовима инкузивног образовања.

Госпођо Радовановић Тошић, колико је било тешко увести инклузију у образовни систем Републике Србије, где су биле највеће потешкоће?

- Као и све што се уводи као новина  у било који систем, увођење инклузивног образовања пратили су многобројни отпори. То је уобичајена реакција на промену, али у време када је инклузивно образовање (ИО) уведено у систем кроз Закон о основама система образовања и васпитања, 2008 године, у Министарству просвете државни секретар била је госпођа Тинде Ковач-Церовић, врстан професионалац и познавалац образовања, те су створени повољни услови за  стварање позитивне климе према инклузивном образовању. Највеће препреке представљале су: непознавање парадигми које захтева ИО, страх запослених у односу на исходе образовања, неповезаност институција и изостанак интерсекторске сарадње. На срећу поред препрека било је и јако много погодности. Пре свега изванредно искуство великог броја  просветних радника који су  суштински практиковали инклузивно образовање и када га систем није препознавао. Сада је требало сва та појединачна искуства увезати и искористити синергију људи, практичара, у поправљању квалитета образовања и стварања прилике да сваком детету образовање постане  истински доступно. Велика препрека биле су у и сада су предрасуде и стеротипи ка различотостима. Али после много препрека, застоја, захваљујући законској регулативи и  великом ентузијазму искусних практичара из ове области парадигма инклузивност у образовању живи и трајаће .

По Вашем мишљењу ко је су све институције помогле увођењу инклузије?

- За увођење инклузивног образовања у образовни систем најзаслужније је Министарство просвете. Али како инклузија захвата све друштвене системе, свакако је да велику заслугу има Влада која је 2008.године изменом Закона у области образовања, здравства и социјалне заштите створила услове да инклузија буде видљива и применљива. У образовном систему веома значајан допринос дала је и Мрежа инклузивног образовања која постоји на територији читаве државе, и коју чине најистакнутији појединци свих образовних профила који шире политику и праксу инклузивног образовања. Свакако никако не смемо занемарити утицај УНИЦЕФ-а, који је идејно, финансијски и логистички подржавао развој инклузивног образовања.  Не треба заборавити улогу Модел школа за развој инклузивног образовања, које су институционално, најнепосредније стварале прилику за хоризонталним учењем међу просветним радницима.

Молим Вас наведите најзначајније пројекте који се односе на инклузивно образовање  у образовни систем.

- Бројни су пројекти који су имплемнтирани  у образовним институцијама с циљем да се повећа сензибилност, знање и унапреде материјално-технички услови . Ја ћу набројати само највеће , али свако треба наглатити да је на 95% територије наше државе имплементиран бар један пројекат који је смањивао дискриминацију и стварао прилике за унапређење инклузивног образовања. Рецимо: DILLS - пројекат који је трајао од 2010. до 2013.године  и којим је било обухваћено 250 установа из образовања, пројекат „ Сви у школу“ који је 2011. године имплементирао Савез учитеља, потом пројекти који су имплементирани  у декади Рома ( има их преко 20), „Изградња савезништва за инклузивно образовање - Центра за интерактивну педагогију“, пројекат „Инклузивно образовање од политике ка пракси“ који је спроводио Фонд за отворено друштво 2007. и 2008. године, пре увођења концепта инклузивног образовања у систем, '„Мониторинг и евалуација инклузивног образовања“ у организацији Министарства просвете и Светске банке, из 2015. године. Тренутно је актуелан пројекат  који такође спроводи Светска банка у сарадњи са надлежним министарством а који се односи на унапређење инклузивног образовања у предшколским установама.

Да појаснимо нашим читаоцима, које су добити како за појединце који се школују по индивидуалним образовним плановима, а које за друштво?

- Користи од инклузивног образовања су важни за све.
За децу из осетљивих група
Осећање прихваћености, могућност успостављања пријатељства и самопоштовања
Повећана могућност да уче кроз интеракцију са другима, у природној вршњачкој групи
Оспособљеност за укључивање живот и рад и, у крајњем, задовољство животом
Повећана способност да брину о себи и самосталност - уз могућност рада и зараде
За сву осталу децу (и њихове родитеље)
Боље учење, усвајање функционалних знања и боља постигнућа
Сви ученици/деца  су на добитку када наставници/васпитачи  прилагођавају наставне/васпитно-образовне  планове и програме и своје наставничке/васпитне  стилове тако да одговарају спектру разноликости које постоје међу децом у било ком одељењу/васпитној групи
Припремају се за функционисање у реалном животу који је испуњен различитостима

За друштво у целини
Потпуна искоришћеност људских потенцијала (могућност запошљавања, продуктивност)
Мања издвајања за социјална давања и здравствену заштиту
Толерантније друштво (социјална кохезија, функционална демократија, политичка стабилност

Шта је са наставним кадром, које компетенције треба да има један предавач да би био оспособљен за рад са ученицима по индивидуалним образовним плановима? Има ли отпора међу предавачима?

- Највећи број запослених у образовању је веома компетентан за спровођење инклузивног образовања. Корелација између компетентности за ИО и методичке компетентности је веома висока, што значи да наставник који квалитетно подучава све ученике, показујеми већи успех у раду са ученицима којима је потребна додатна подршка. Предавач изнад свега треба да буде кооперативан, отворен и емпатичан. То је она људска компонента коју унапређујемо током професионалног развоја, али је не учимо на факултетима. Добар број запослених се изговара изостанком базичних учења из ове области  током студија, али у време интернета је заиста све доступно и свако ко жели може да се обавести и научи све што жели. Уз то постоје бројни форуми, блогови, сајтови који нуде обиље садржаја који помажу у учењу, и који пружају прилику за разменом искустава. Ту су наравно и семинари и обуке које нуде низ практичних употребљивих знања.Отпора има, али код већине који га имају он иде или из страха од непознатог (“хоћу ли успети, шта ако погрешим“)  или због личне резигнације и изостанка мотивације у односу на рад и професију.као реална препрека стоји и то да многе установе нису  адекватну планирале  адекватну подршку својим запосленим, а то је и могуће и обавезно, те и оне сносе део одговорности за појаву овог отпора. Сазнања која имам указују ми да је отпора све мање, и да се позитиван став према инклузивном образовању значајно увећао.

Дуго година сте били председник интерресорне комисије у Нишу. Како оцењујуете опремљеност школа училима, материјално техничким средствима потребним за спровођење процеса инклузивног образовања.

- Опремљеност школа училима, материјално-техничким средствима није довољна, али није довољна за било које дете.  За квалитетно спровођење инклузивног образовања више од материјалних средства важан је сензибилитет, отвореност предавача ка сагледавању образовних потреба ученика, те тиме и стварање могућности да се исте остваре. Очигледност у настави је увек добра, а може се обезбедити и једноставнм средствима и материјалима који не захтевају увек пуно пара, али увек захтевају креативност , промишљање и планирање. Предвидивост  у захтевима, ритму реализације  никако не захтева финасије, али захтева доследност . Наравно у 21. веку смо и никако не треба занемарити све могућности које нуди ИКТ опрема, а нарочито за особе са тежим сметњама у локомоторном систему или са тежим сензорним сметњама.

Свака нишка школа има ИКТ опрему, али  питање је колико се и како примењује постојеће.   У образовању увек треба иновирати, увек је потребно имати нова учила, али право је питање како и колико ефикасно користимо постојеће. Што се тиче саме приступачности објекта, и ту је шаренолика слика. Градски објекти углавном имају приступне рампе (често су неадекватне, па угао под којим су направљене пре личи на полигон за скејт борд, него на рампу по којој треба да се крећу колица), а многе школе још увек не, иако за изградњу рампе која школу чини доступном треба јако мало труда и средстава. Школе су спратне, и најчешће орјентисане ка кабинетској настави која захтева сталну промену простора, па то отежава кретање особама које имају ову врсту тешкоћа.Већина школа се самоиницијативно труди да увећа своје материјалне потенцијале, али локална самоуправа мора много већи део буџетских средстава да усмерава ка овим ставкама. Нажалост у највећој мери закључци и препоруке које пропише интер ресорна комисија (ИРК) остану „мртво слово на папиру“ уколико се базирају на финансијским улагањима. То мора да се промени.

За крај, по Вашем мишљењу, колико је значајо да се ученици које раде по ИОП-у оспособе за коришћење ИКТ? Како оцењујете покушај да се информатика уведе као обавезан предмет у основном образовању?

- Па веома је важно и неопходно да се оспособе за примену ИКТ. Прво зато што им то буквално поједностављује живот у свакодневици, и потом зато што су то често једина средства за учење код особа са тежим сензомоторним сметњама, до тога да познавањем рада на рачунару могу себи да обезбеде егзистенцију, За многе особе које су са тешкоћама у кретању рачунар је друг, извор информација, шалтер за плаћање, кол центар... За њих је то и лакши начин, занимљивији начин и начин учења који је доступан.Много особа је на честим дугим болничким лечењима, и замислите да школе имају онлајн наставу - дете види другове, чује наставника, види амбијент и учи.Заиста са ИКТ су баријере само у ономе што ми својим мишљењем постављамо, све остало је доступно, употребљиво.

Наравно да информатика треба да буде у статусу редовног предмета. То што данас сва деца од најранијег детињства имају доступност ка рачунарима не гарантује  и учење са истима. Сви знамо да се највећи број деце игра, и да је рачунар скупоцена играчка, а не средство за учење, а увођење информатике би дало прилику да се унапреде потребна знања. И не само увођење информатике као обавезног предмета, већ увођење информатичке технологије у све предмете и обавезност употребе исте за све запослене.

Коментара: 1


#   Ниш   образовање   Чокот   интервју   локална самоуправа   Љиљана Радовановић   Десанка Максимовић ОШ   Министарство просвете   Кол центар   инклузија   државни секретар   Светска банка   Младен Јовановић   Љиљана Радовановић Тошић
@


 

▲ ▼ [+][-]


  • (+1) (-0)

    Kalimero, 30.06.2016.:
    Zaboravili ste da napišete ono "daklem"!


[ Додај коментар ]