"Не тражим ја извињење, тражим поштовање нашег честитог занимања"

Ко је Лидија Усковић о којој брује друштвене мреже? Лепа жена, ситних костију и широког осмеха, разговара са нама на свом радном месту. А њено радно место је централна градска зона, где са колегама из сектора Јавне хигијене ЈКП Медиана, одржава чистоћу строгог центра града. Уз извињење одбија позив за кафу пошто, правила службе налажу да у радно време, вредни људи у наранџастим униформама не седају по кафићима. У радно време, они такође не обављају друге послове а уколико то морају, касније до последњег минута надокнађују то викендом.

Тако је и када крену у банку. Уобичајено радно време банака најчешће се подудара са радним временом Лидије и њених колега. Уколико им нешто треба, тих сат два колико смеју да одсуствују са посла користе да би подигли плате или како је то са Лидијом случај, желе да пређу из банке у банку као клијенти и да подигну кредит. Лидија Усковић чисти на Тргу Краља Милана и користећи паузу ушла је у четвртак у експозитуру Уникредит банке како би предала документацију за прелазак из банке чији је била досадашњи клијент код њих.

„Ја сам само ушла да питам за кредит у Уникредит банци и желела сам да пређем код њих као клијент, пошто 75% мојих колега прима плате преко њих. Ја иначе чистим, ту испред њихових врата, ту ми је радно место. За време паузе могу да уђем, или могу да питам пословођу за 15 минута, пола сата слободних које касније одрадим. Седела сам двадесетак минута у банци, чекала сам да ме прозову. Шефица експозитуре ме је све време упадљиво посматрала и рекла је коначно службенику да дође до мене. Он ми је након тога пришао и рекао ми: Госпођо Лидија, знате шта, ви у тој униформи не можете овде да седите. Дођите сутра, адекватно, пристојно обучени па да онда видимо шта желите."

У први мах, Лидија је помислила да је реч о несланој првоаприлској шали.

„Подигла сам чак руке увис и рекла: Моје одело је чисто, погледајте! А ето, и мој колега је испред мене, исто у радном оделу, отишао да потпише уговор. Службеник ми је рекао да је уредба банке таква, да шефица експозитуре каже да нико више у радној одећи не сме да уђе овде. Некоме је чиста, неком је више прљава, али то није битно. У униформи значи никако."

Лидија је напустила банку повређена и са сузама у очима, схвативши да неће завршити оно због чега је дошла. Тако нешто јој се, каже, откако ради није догодило. У униформи којом се поноси, улази и у пошту и у све остале институције у граду. У њој је недавно примила награду и као најбољи радник ЈКП Медиане:

„Председник општине ми је уручио награду као најбољем комуналном раднику и носила сам ово одело. И на пријему код Градоначелника сам била у овом истом оделу, постоје и слике које то доказују. Импоновала су ми та признања и једноставно никада се нисам осећала пониженом."

Лидија са нама дели и нешто на шта је нарочито поносна. Захваљујући чињеници да је мајка изузетног детета била је примљена и на двор Карађорђевића где су је третирали, како каже, са уважавањем и поштовањем.

Дан касније, Лидија је отишла до банке тражећи објашњење зашто је удаљена због радног одела. Каже и да је до краја радног дана плакала и да јој је јако тешко пало све то.

„Много, много сам се понижено осетила. Ипак сам отишла до њих и упитала их зашто ако је то правило банке нема обавештења на вратима да је радницима у униформама улаз у банку забрањен. Службеник ми је објаснио да би то било исто као кад би хирург директно из операционе сале дошао у банку да подигне плату, што по мени није добро поређење. Јер хирург свакако неће усред операције да иде у банку а ја којој је посао буквално испред њихових врата само у паузи могу да уђем."

Ако правилник облачења заиста постоји и ако су униформе непожељне, да ли се то односи и на припаднике Жандармерије, полиције, поштаре или селективно само на чистаче улица?

Прича о Лидији је изазвала велику пажњу на друштвеним мрежама, пре свега захваљујући објави на Фејсбук страници њене колегинице из ЈКП Медиана, коју су потресле Лидијине сузе. Било је много реакција и све су јединствене: бахатост према честитим грађанима због одеће у којој се налазе је непримерена и неприхватљива. Да ли се ико из банке након свега извинио овој вредној жени?

„Мени се нико није извинио. Позвали су ме јуче поподне телефоном да дођем да потпишем уговор о рефинансирању кредита, чак ми је речено да је новац који сам тражила већ на рачуну и да у понедељак само дођем да потпишем уговоре. Ето, постаћу клијент те банке али стварно није у реду да се ико тако понаша према мени и мојим колегама. Не треба мени више нико да се извини, не тражим никакву одштету. Само тражим поштовање према људима који раде најпоштенији посао на свету и тиме зарађују за себе и породице парче хлеба "

А да ли ће на потписивање уговора отићи у радном оделу? Лидија Усковић каже да никада више у ту банку неће ући у униформи али да никада неће ни заборавити понижење које је преплавило у тренутку кад су је спровели до врата одбивши да је услуже.

Зоран Денић, Лидијин колега из градске чистоће каже да ово што се догодило Лидији није усамљен случај те да је и он сам био својевремено спречен да уђе у другу банку у радном оделу да подигне плату. А како да онда било који радник чије се радно време поклапа са радним временом банке оствари своја права као клијент?

„Морали би да тражимо слободан дан од шефа да би у банку ушли онако како се сматра да улази цивилизован народ а не у радном оделу. Да би потписао неке папире за шта ми треба пола сата, сат, ја бих морао да узмем читав слободан дан. А то значи губитак дневнице, стимулације. Или надокнада читавог дана. То је кршење наших права."

Лидија на то додаје да је апсурдно да на пример пред вишедневне празнике кад банке раде до пола 6, а и она и њене колеге раде у истом периоду, да због забране уласка у банку у униформи, они чекају на подизање плата до после празника.

Избацивање Лидије Усковић из реда у банци јесте и увреда једне жене али је у исто време и увреда униформе и једног честитог занимања. Лидија сматра да је потпуно непромишљено то што је шефица експозитуре Уни Уникредит банке наложила да се она због униформе не услужи, већ да се удаљи:

„Сваки паметан човек би о томе размислио пре него што би отерао чистача из банке. Ако нисмо довољно паметни увредићемо некога ко је радник ЈКП Медиане на тај начин увредивши и саму фирму у којој ради. Мене су подржали сви, сви моји шефови и моје пословође. Изузетни су људи."

У данашње време реткост је да се људи поносе својим послом на начин на који то чине Лидија Усковић, Зоран Денић и њихове остале колеге. А да ли грађани Ниша цене довољно њихов тежак свакодневни рад на нишким улицама?

Зоран Денић каже да половина грађана цени труд и рад чистача улица али да има и оних који их гледају са презиром:

„Више поштују неки псе него нас. Паметни људи гледају нас нормално. Ја се својим послом поносим, не стидим га се. Поштено зарађујем своје парче хлеба. Има оних који мисле да смо најгори људи а ја сматрам да смо међу најбољим људима."

„Грађани Ниша не воде довољно рачуна о чистоћи града. А не схватају да себи тиме чине лоше, угрожавају сами себи живот. Ми чистимо свакодневно, најбоље што умемо. Има неких људи који намерно бацају папире на земљу уз опаску да је мој посао да то почистим. То јесте тачно, ја радим за плату али је важно да грађани не праве намерно и немарно ђубре."

Радници ЈКП Медиане не чисте само град од смећа већ и од снега у зимско време. Лидија каже да су радници из Одвоза посебно пожртвовани те да раде у јако тешким условима.

На самом крају разговора за Сити радио, Лидија Усковић каже да жели да посебно поручи нешто шефици експозитуре Уникредит банке која је наредила да је због униформе избаце. Изговара уз осмех:

„Желим јој да доживи исто што и ја!" Лицем јој се разлива осмех, а не прекор, док наставља:

„Желим јој да очува и ишколује једног будућег француског доктора наука и будућег светски признатог научника - генетичара".

Са поносом, Лидија нам прича о сину Вањи који је након основних студија и мастера на нишком ПМФ-у, добио стипендију за трогодишње докторске студије у Монтпељеју , у Француској, где се и сада налази. Кредите које рефинансира, ова скромна, вредна жена је својевремено и подизала како би му обезбедила школовање. И каже вредело је. А кажемо и ми вредело је.

И то је управо најбољи одговор свима који људе процењују на основу одела које носе или занимања којим се баве. Па били они и крути банкарски чиновници који се селективно придржавају неких само њима знаних правила понашања.