Бата Канди и Драгомиру Миленковићу Јоги, уручене награде "Нишвила" за допринос промоцији балканског џеза

Владета Кандић – Бата Канда рођен је 19. јула 1938. године у Београду где је завршио  нижу музичку школу. Матурирао је у Другој мушкој гимназији 1957. Са непуних 20 година, постао је члан АКУД Бранко Крсмановић Београдског Универзитета као бруцош градјевинског факултета у Београду. Са „Крсмановићем“ је свирао на многим концертима широм света. 1961 Куба , отварање колор телевизије 1963 Токио.

Био је солиста,руководилац  и корепетитор Народног оркестра и хора овог друштва. Поред српског и балканског фолклора љубав према џез музици инспирисала га је ка стваралаштву етно џеза балкана и светске музике.

Од 1969 године па све до данас, Владета Кандић је сарађивао са познатим нашим џез музичарима: Лала Ковачев, Лазар Тошић,  Петар Радмиловић, Миша Блам, Малиша Драшкоци, Славиша Павловић- Стенли, Јован Маљоковић, Гоце Димитровски, Милош Петровић, Владан Маричић, Иван Алексијевић, Владимир Витас, Звонимир Скерл, Иван Илић, Јован Павичевић, Влатко Стефановски, Милчо Левијев и Јован Павловић. Владета је компоновао  и аранжирао велики број инструменталних нумера. Најпознатије су: Кандоро, Најциганскије вашарско коло, Софкина љубавна игра, Кандин са, Танино оро, Нишковац и многе друге. У сарадњи са Симфонијским оркестром РТС-а компоновао је 200 песама српске поезије које је преточио у музику.

Владета је наступао на светским џез фестивалима широм европе. Фестивал Хановер , Балвеј, Грац, Берлин, Солун, Патрос, Опатија, Љубљана, Загреб, Београд, Скопље.

Члан је удружења америчких џез хармоникаша у Лос Андјелесу од 1989 (Фриендс оф тхе аццордион)  где су му признање уручили џез великани хармонике Франк Мароцо, и Арт Ван Даме.

Драгомир Миленковић Јога самостални је уметник, композитор и музичар. Оснивач је и вођа групе Хазари.

Музиком је почео да се бави сасвим млад, свирајући гитару. Касније то постаје његово професионално опредељење. На почетку каријере свирао је рок музику, класичну гитару и џез, али и народну музику. Наступао је као члан оркестара Васке Илијев, Станише Стошића, као и са дуетом Селимова-Желчевски.

Крајем осамдесетих година његов музички рад усмерава се у другом правцу и почиње да се бави фолклорном музиком са елементима џеза. У Нишу је 1991. основао музички састав Хазари. На девет албума Хазара налази се више од 100 композиција Драгомира Миленковића. Сам каже да је на његов музички израз највише утицало певање православног монаха оца Дионисија Хиландарца, али и паганско наслеђе, стара музика са простора Византије и ритмови особени за јужни део Србије. Бави се и соло пројектима. Као самостални извођач издао је два албума - „Гајде“ (2006) и „17 римских царева“ (2009).

Ради и живи у Београду. Члан је Удружења композитора Србије и један од оснивача World music асоцијације Србије. Добитник је Нишвилове награде за животно дело 2023. године