Зашто се ругамо говору „јужне пруге”

Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту?

Зашто се ругамо говору „јужне пруге”
Дебата о приватним и друштвеним вртићима на Новом Београду, коју је 2013. године пратила на друштвеним мрежама, у којој један родитељ објашњава да се у државном обданишту у пакету добијају „јужњачки дијалекат и Пинк репертоар”, навео је антрополога Тању Петровић да истражи зашто се поједини језички варијетети, као што су они са југа Србије, унапред повезују са ниским културним вредностима.

Резултате је објавила у књизи „Србија и њен југ – јужњачки дијалекти између језика, културе и политике”, у издању „Фабрике књига”. Тања Петровић дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи за српски језик и књижевност, где је и магистрирала. Радила је у Институту за српски језик САНУ, а докторирала је у Љубљани где је данас сарадница Научноистраживачког центра Словеначке академије наука. Објавила је пет књига, између осталих „Здравица код балканских Словена” и „Јуропа: југословенско наслеђе и политике будућности у постјугословенским друштвима”.

– Како објаснити то што се у јавности на јужњачки дијалекат гледа негативно, а онда се он позитивно вреднује у Шотриним филмовима „Зона Замфирова” и „Ивкова слава”. Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту? – пита Тања Петровић.

Периферне области попут југа Србије, како објашњава, често се сматрају за заостале и маргиналне, не само географски, што је универзална појава свуда у свету, а јужњачки говор у Србији се доживљава као смешан, необразован, примитиван, „посвађан” с падежима. Зашто је „што јужније, то тужније”?

– Југ је најдуже био под османском влашћу и зато се у колективној имагинацији замишља као велико заостало сеоско подручје. Иако Босна и Македонија имају још јаче османско наслеђе, то никада није повезано са руралном културом. Штавише, османско наслеђе оставило је много изразитији траг на градску културу, него на сеоску традицију. Најзад, ниједан други део Србије није у 20. веку интензивније индустријализован од југа – Ниш, Лесковац, Врање, Јагодина, Крушевац, Ћуприја. Чак је и међу лингвистима распрострањено да говорници са „јужне пруге” не могу да науче стандардни српски језик у потпуности, па професори на Филолошком неретко с подсмехом прокоментаришу на испиту: Врањанка, дошла да студира српски! – истиче Тања Петровић, додајући да су у Словенији дијалекти културна вредност и да се већина политичара не труди да сакрије дијалекатске особине свог говора.

Лингвиста Недељко Богдановић написао је да уколико неко изводи и трагедију на дијалекту, сви ће да се смеју упркос озбиљном садржају. Али, са дијалектима Црве Горе или Херцеговине то није случај. „Када Матија Бећковић напише низ песама на препознатљивом дијалекту Црне Горе (Рече ми један чоек, Ћераћемо се још) те песме не звуче смешно. Исто тако, Црногорац, када се пресели, нема потребу да промени свој говор, док јужњаци желе да се хитно прилагоде.”

– Ако погледамо наше серије, Срећко Шојић изашао је из села, али је остао неуклопљени полутан. Он је бизарно смешан лик. Има „аспирације”, тежи нечему вишем него што јесте, и јужњачки дијалекти су симбол управо те неуспешне модернизације и урбанизације. Радашин из Петловца исказује народну мудрост на свом говору из околине Трстеника, али чим изађе из села испада глуп и не уме да разговара са лекаром и судијом. А дијалекат Петрије, сељанке из Поморавља, иако је радила у кафани и морала је да дође у контакт са људима из разних крајева, остаје нетакнут и аутентичан. Монолошка форма коју је изабрао Михаиловић и чистоћа дијалекта нису случајни, и једино тако је Петрија могла да остане комплексан књижевни лик и избегне призвук смешног и бизарног – објашњава Тања Петровић.

Она нас подсећа и на поље музике и групу „Рокери с Мораву” која је од 1977. до 1991. певала искључиво на косовско-ресавском дијалекту. Опевали су село у сусрету са модернизацијом, мотокултиваторе, западне серије, али то није било искључиво подсмевање. Комбиновали су текстове народне музике са референцама на глобалну поп културу („ја Тарзан, а ти Џејн, леле дуње ранке”). Поигравали су се са кичем, мада су често и њих третирали као кич. Јужњачки дијалекат одиграо је овде неочекивану улогу – био је разлог за смех, али и основа за интимност и солидарност.

– Ако погледамо власотиначку хип-хоп групу „Southentik Crew”, у стиху: „Ово је друга држава, иако не’амо пасоши. Ви сте са југа? Не, ми смо са заставу, власотиначки укључујемо у наставу” они се отворено супротстављају хегемоној перспективи центра уношењем свог дијалекта у дискурс хип-хопа. Неразумљивост дијалекта често је узрок неспоразума, и ако гледате њихов видео, треба вам пет-шест тактова закашњења да схватите о чему причају, јер су брзи, интелигентни, елоквентни и певају о глобалним феноменима. Они недвосмислено дефинишу дијалекатску припадност: „ А прике (кво?), снајке (куде?), брацке (з’што?) д’угаре (еве?), рођо (кам си?), вучи (које?). Власотинце сленг лајк дис”. Својом музиком свесно заобилазе национални центар, док Марчело, који је из Параћина, али делује у центру, не репује на дијалекту свог краја, него на неутралном, стандардном језику – каже наша саговорница.

Према њеним речима, због неговања језичког монопола, југ Србије осећа се инфериорно у односу на друге говорнике. Зато, додаје, треба превазићи оквире у које су дијалекти насилно смештени, како јужњаци не би имали утисак да су проклети географијом.

– Момак из Ниша другачије ће проћи код девојке него Сплићанин, јер је за нас сплитски секси – то је човек са мора, док је Нишлија „сељак”. Иако је и Сплит у Хрватској периферија, перцепција Далмације и југа Србије код нас је другачија. На нивоу заједнице морамо да размишљамо о механизмима таквог језичког искључивања. За већину јужњака, то је и емоционални, и лични, и професионално велики проблем. Преовлађујуће перцепције јужњачких дијалеката имају озбиљне социјалне, психолошке и културне последице.