Дивљи коњи - последњи чувари Суве планине

До пре тридесетак година на обронцима Суве планине, планинског венца на јуогистоку Србије, врвело је као у кошници - на њеним обронцима сељаци су напасалли бројна стада оваца и крда крава и коња, косили пашњаке, вадили камен за градњу кућа, секли огревно дрво.

У сувопланинским шумама постојале су бројне бачије у којима су читаве породице живеле током лета. Мушкарцису чували стоку, а жене производиле сир.

На врху Суве планине који носи назив „Три локве“, на 1.400 метара надморске висине,  радио је и мали погон Нишке млекаре у коме су се производили сир и кајмак.

У селима са обе стране Суве планине сада живе углавном старци, а на  пашњацима је тек по које стадо оваца,  и тек по које крдо крава и коња.

Током летњих месеци на планини још и има живота, ту су планинари који походе њене врхове, ту су и радници „Србијашума“ који  брину о столетним буковим шумама, има ловаца, као и љубитеља природе и авантуризма.

На јесен, када крену  кише и снегови, на Сувој планини остају само коњи, њих стотинак.

Планинари и авантуристи називају их дивљим јер живе сами на планини током читаве године, медјутим мештани истичу да коњи имају власнике и да се тачно зна која животиња коме припада.

Зоран Јовановић из села Космовца каже да је кобилу, пастува и ждребе пустио у „сампас“ на Суву планину пре десетак година, а његово крдо сада има десетак грла.

„Обилазим их преко лета чешће, а зими ретко. Носим им со, а за пашу се сналазе сами. Сами се зналазе и за склоништа од кише и снега, и кобиле се ждребе саме“, истакао је Јовановић.

Према његовим речима на Сувој планини има траве у изобиљу, чак и преко зиме.

„Коњи нису никада гладни. Преко зиме има пашњака који нису под снегом јер ветар стално дува и односи га на другу страну“, објаснио је Јовановић.

Према његовим речима људи који чувају коње у „сампасу“ на Сувој планини чине последњих година то пре свега због љубави према овим животињама, а мање због користи.

„Раније су људи тражили да купе коње како би им вукли терет, сада тога више нема. Ипак не желим да их напустим. Волим да одлазим на планину и да гледам како касају и како се пастуви боре за превласт у крду“, казао је Јовановић.

Коњи са Суве планине, додао је Јовановић, не беже од људиали и не дозвољавају да им придју ближе.

„Таквог коња није лако ухватити, нарочито не оне који су се ождребили на планини. Они су заиста дивљи, воле слободу и да се сами сналазе у природи“, нагласио је Јовановић.

Нестварни призори коња који се изненада појављују из столетних букових шума на Сувој планини и исто тако нестају у њима, буде интересовање све већег љубитеља природе.

Уз мало среће коње могу видетна висовима које мештани називају „Три локве“ и „Ждребиште“, а најчешће на врху „Ракош“, поред јединог извора воде на сувопланинском венцу.

До пре три године до „Ракоша“ могло се стићи једино пешачким стазама и земљаним путем који од Беле Паланке води преко села Бежита до Ракоша, а онда је пробијен  и земљани пут из села Мали Крчимир који припада општини Гаџин Хан.

Директор Туристичке организације Гаџин  Хан Зоран Димитријевић рекао је да је је овај пут вратио је наду становницима читаве општине да би Сува планина поново могла да оживи.

„Сада путем уз планину могу само теренска возила, али уколико успемо да обезбедимо средства да га наспемо туцаником, нетакнута природа на Сувој планини биће доступна свим људима“, казао је Димитријевић.

Према његовим речима жеља локалног руководства је да приземну зграду на вису „Три локве“ у којој се некада производио сир добије на коришћење од „Србијашума“, како би од ње постао планинарски дом.

Са местом где би људи могли да преноће, подвукао је Димитријевић, Сува планина не би опустела са првим снеговима већ би  имала би посетиоце током читаве године. 

Пише: Биљана Љубисављевић 

Фото: Саша Ђорђрвић

https://www.mic.org.rs/reportaze/item/174-divlji-konji-poslednji-cuvari-suve-planine