Јастребац: планина бреза, нетакнута природа

По овоме или по нечем другом, тек планина Јастребац спада у једну од најшумовитијих и биљним врстама најбогатијих планина не само у Србији већ и на Балкану.

Простире се између Ниша, Алексинца, Крушевца и Прокупља, а оивичена је рекама Расином, Јужном Моравом и Топлицом. Састоји се од два масива, Великог и Малог Јастрепца. Највиши врхови су Велика Ђулица (1.492 метра), затим Поглед (1.481), па Змајевац и Бела стена са 1.313, односно 1.257 метара висине.

Ово је веома стара планина. Постојала је још у терцијару, временском периоду који се мери од изумирања диносауруса пре отприлике 65 милиона година, па до почетка последњег леденог доба (квартала) пре 1,8 милиона година. У то доба уздизала се из терцијарног мора као острво, а касније, у време настајања Алпа, Карпата и Динарида, догодиле су се неке битне промене које су формирале изглед какав има и данас. Мало се издигао средишњи део, а северни и јужни су се спустили.

Јастребац није само најшумо – витија већ и  једна од планина са највише воде на овом делу Балкана. Готово низ сваку вододерину тече поток. Неки настају од неколико извора, други од хладних кладенаца који преливају и усред лета. Тек у подножју планине, где постају нешто већи, потоци и речице добијају становнике. Ракове и поточне пегаве пастрмке, што говори о чисто – ћи ових вода. Било је на овим многобројним рекама и испирача злата, јер у предању стоји да после Пека у источној Србији, воде Јастрепца котрљају највише златног грумења. Али, то је далека прошлост. Тога се ретко сећају чак и најстарији становници подјастребачких опустелих 

Ливаде, пашњаци и пропланци с пролећа личе на цветне тепихе изаткане од белих, жутих, плавих, љубичастих, црвених цветова, планинске љубичице, јагличка, ђурђевка, звончице, маслачка, беле раде…

Много је и самониклог јестивог биља – сремуша, маслачка, дивљих јагода, дивљег зеља, кисељака, али и дивљих крушака, трешања и јабука, као и готово свих врста јестивих гљива. Планина је богата пре свега листопадним дрвећем, али има и четинара. По лепоти издвајају се резервати белих бреза, а љубитељи шума остају задивљени пред као стрела правим, глатким и „до неба” високим стаблима букви. А те шуме станиште су вукова, дивљих свиња, јелена, срндаћа, лисица, зечева. Веверица има толико да становници села по ободу муку муче како да сачувају орахе од њих.

agroinfotel.net, Текст: Огњан Радуловић