Легенде: Проклетство куршумлијског хана

Лажно оптужен

Према историјским подацима, долине река Ибра и Топлице су у средњем веку биле центар државности и духовности српског народа. Цркве и манастири су у том периоду грађени на исти начин у овим градовима: у Куршумлији Св. Никола и Св. Богородица, а у Рашкој Градац, као и Стара и Нова Павлица. За време владавине краља Милутина, у оба краја је било развијено рударство. Како је време текло, градови су напредовали и ништа се није десило у једном граду, а да исто то није задесило и други. И данас су они чврсто повезани истим обичајима, традицијом, народним веровањима, начином живљења.... 
Куршумлија данас има 24.000 становника, исто колико и општина Рашка. Сам град Рашка има 12.000 становника, опет као и Куршумлија. Према статистичким подацима, општину Куршумлија је од 1953. године напустила скоро половина становништва, а исто важи и за Рашку. Чак и недаће које су задесиле један град, нису заобилазиле други.
Током 13. века - казују најстарији Куршумличани - Свети Сава је ишао у народ као обичан човек. Иако је тада у Куршумлији постојао манастир, Св. Сава није спавао у њему, већ по хановима и код сиромашних породица, јер је хтео да се увери колико народ поштује Бога и да ли чини добро или зло. 
Његов пут кроз Куршумлију најбоље је описао познати путописац Мита Ракић, који је забележио: 
“Пут од моста до вароши савија се као лакат, око једне стене која се зове Крш. Одатле на левој страни пута меље једна воденица, на јазу од Бањске. Више те воденице, на тераси, био је некад некакав хан, у који је једном Св. Сава, кад је путовао, пао на конак. У хану је био један петао који је лепо певао, и Светом Сави се допао. 
Ханџија је био рђав човек, Арнаутин. Он је ујутру, кад је Св. Сава пошао, турио кришом петла у његову торбу. И кад је светитељ одмакао неколико корака даље, он је потрчао за њим, стигао га код стене Крш и почео да виче и набеђује га да му је украо петла. Светитељ је почео да се брани, говорећи: 
“Бог с тобом, човече, зар ја да украдем твог петла?“ Ханџија се машио руком за торбу светитељеву, извадио из ње петла и рекао: “ Ето, видиш да си украо петла.“ Озлојеђен овим непоштењем, Св. Сава је левом ногом љутито ударио у стену пред собом и рекао: „Проклета да си, Куршумлијо, од сад па до века.“ Његова стопа, утиснута у дубину од око 8 сантиметара, и данас се познаје у камену. Народ у овом крају верује да због тога Куршумлија не може никад да се подигне и буде велики град. Тако је Ракић забележио а одатле је све и почело.

Проклето место
У народу се још увек прича да од 13. века па све до данас ниједна фамилија нити каква кућа није могла да се устали и подигне на том месту где је био хан. О свему томе је било забележено у летопису Богородичине цркве који је чувала породица Петровић из Куршумлије. Пљачкајући ове крајеве за време познатог Топличког устанка, 1917. године, Бугари су провалили у ову кућу и спалили летопис али је остало сећање. 
Последња породица која је живела на месту хана била је велика арнаутска фамилија - Суљ. Бавили су се сточарством на планини Соколовици, у данашњем селу Бачије, а онда је један део породице прешао у село Механе (Хан), а одатле у Куршумлију. Продали су стоку, купили имање и обновили хан у коме је некад Св. Сава преноћио. Тај власник, који је уједно био и последњи, звао се Хоти Суљ. 

Убрзо после тога, кажу да је нека сила спалила хан, Хотијева стока је поцркала, а петорица синова умрла. Суљ није знао шта да ради. Свуда га је само несрећа пратила. Кад је чуо да је то место проклето и да се исто десило и његовим претходницима који су ту живели, отишао је код хоџе и, по његовом савету, примио хришћанску веру како би се спасао Савиног проклетства. Назвао се Милутином, а кажу да је био плавокос, па је узео презиме Плаовић.
Ни примање хришћанске вере није несрећну породицу Суљ спасило проклетства. Чељад је умирала и од некада велике фамилије остало је само 13 чланова. Па и на њих је ударила болест, што их је натерало да се иселе из овог града. Проклињући Куршумлију, кренули на запад преко планине Копаоник. После неколико дана, сишли су у долину Ибра и приликом уласка у Рашку, настрадало је још 12 чланова породице. Остао је само Милутин (Хоти Суљ). Према предању, он је живео још 12 дана и за то време ништа друго није радио него је само проклињао. 

Данас су ова два града етнички чиста и ту живе само Срби. На месту где је био хан у Куршумлији, никада није могла да се устали нека породица и од времена Хотија Суља, ту су увек биле само рушевине. Ово несрећно место се налази у центру града и ту су још увек руине, иако су свуда около кафићи, продавнице и други локали. 
Неколико година уназад, у Куршумлији се десило неколико различито тумачених самоубистава, углавном младих људи. Многи су ово подизање руке на себе повезивали са деловањем секти, али грађани су и даље уверени да су ови несрећни млади људи себи одузели живот због давно баченог проклетства.

 За неверицу је да су се ова самоубиства дешавала једно за другим, и то најчешће на месту на којем се некада налазио хан.