Пиротски Крупац и Атила Бич Божији: Удружење жена промовише обичаје свог краја

Како каже, за портал Јужна Србија Инфо, Бранкица Костић, председница удружења "Клок", чланице удружења окупиле су се са идејом да промовишу свој крај на традиционалан начин спремања здраве хране, од аутентичних производа из села Крупац.

Бранкица, са поносом истиче "црну паприку", која успева само у овом крају (пиротском), од које се прави чувени пиротски ајвар. 

Поред чувеног ајвара, чланице удружења Клок издвајају и јела као што су домаћа пита, сармица од овчијег меса и остала оригинална јела из села Крупац.

Иначе, само удружење броји једанаест чланица различитог старосног доба, док је интересовање младих све веће.

Интересантна је прича како је удружење добило назив: У центру села Крупац, извире вода са два извора, један са термалном водом до четрдесет степени, а други са хладном водом.

Како вода на самом изворишту даје специфичан звук (клокоће) и након многих легенди испричаних за овај извор чланице су дошле на идеју да се ''крсте'' именом ''Клок''.

Удружење је први пут излагало своје производе у ''Нишком сајмишту'', на VII сајму заната, здраве хране и старина.

За више информација и питања: udruzenjezena@gmail.com

Крупац и Атила Бич Божији (ХУНСКИ), легенда

У кориту реке Нишаве, подно брега Бановог брда у селу Крупац, недалеко од Пирота, сахрањен је, заједно са својим благом, Атила Бич Божји, један од највећих хунских вођа, који је у периоду од 440. до 450. године ујединио хунска племена и створио једну од највећих војних сила у историји. Ова прича, међутим, у бл-ском је сусрету са легендом и маштовитим авантуристима, ловцима на скривено благо. Постојање археолошких налазишта бројних култура указује на то да су људска насеља у Пироту постојала врло рано. На питање зашто је човек у то време посећивао Крупац (име изведено од латинске речи црупеелларии -оклопници- пр. аутора), одговор је да је било много оправданих разлога.

Прво, овуда је пролазио пут „Виа Милитарис“ (касније Цариградски друм , оп. аутора). Ту, непосредно уз десну обалу Нишаве, наспрам Бановог брда, човек је нашао најсувље место у пиротској равници. Овде је нашао сигурност. Брег и реке су га храниле. Река је имала више рибе него воде (бележе путописци), шуме дивљачи и дрва, житарица. И најважнији разлог посети и задржавању у овом месту, била је лековита бања, названа још из тог периода Римском, у којој су лечени римски војници. Легенда каже да је и сам Атила, исцрпљен од ратовања, лек потражио у бањи у Крупцу, чија се и данас топла 
вода излива у реку Нишаву.

Мештанин села Крупац и угледни приватни предузетник Небојша Костић, открива неоткривено:

-По легенди, Атила је дошао у бању у Крупцу на лечење, јер су се у њој лечиле разне војске које су пролазиле овим крајем, и уједно је хтео да освежи крв. Иако је имао велики број жена, Атила је одлучио да се у Крупцу венча са младом Германком по имену Илдико, која се по легенди заклела да ће осветити хиљаде њених сународника које је Атила убио. Било како било, велики хунски вођа завршио је свој живот неславно у постељи у Римској бањи у Крупњу. Претпоставља се да га је убила Германка, мада постоје спекулације да је умро од превелике дозе алкохола и пуцања артерије, тако да се угушио у сопственој крви. Према једној од многобројних легенди, непосредно после смрти његово тело је спаљено по старом хунском обичају и положено у три велика ковчега – златни, сребрни и гвоздени. Поред пепела, каже предање, похрањено је огромно богатство, небројено благо и драгоцености које је Атила са својом војском опљачкао – каже Костић.

Чудна је била Атилина смрт, а још чуднији ритуал његове сахране. – Учињено је нешто крајње неуобичајено и за то време скоро невероватно. Нишава је на том месту преграђена и њене воде су кренуле другим током. На дну осушеног речног корита ископан је гроб, у њега је спуштен велики ковчег а затим је уклоњена брана. Река је наставила својим уобичајеним током, а тајна је остала под водом. И док се данас скоро поуздано може тврдити да је реч о Нишави, све друго се вероватно никада неће сазнати.Тим пре што су сви они који су учествовали у овом грандиозном подухвату убрзо ликвидирани. Да се никада не прочује, да се никада не сазна. Сазнавши за смрт свога вође Атиле, сви ратници, укијучујући и српске, посекли су косе и искрварили лице, како би га на достојан, ратнички начин ожалили.

На Атилином гробу погубљена је и његова пратња: слуге, коњи и свих седам жена. И Атилине верне војсковође су ову тајну однеле са собом у гроб, јер су били везни заклетвом ћутања, а ратници који су положилл урну у гроб су ликвидирани, да случајно не би одали тајну. Ово митско место је вековна мета трагача за благом. 

-Легенда каже да су тадашњи мештани села и потомци кроз векове на својим имањима поред реке проналазили римски новац, златнике, сребрњаке, разне мозаике, мачеве, штитове, ножеве, људске и животињске кости. Они су то крили, плашећи се да им не буде одузето. Да цела ова прича прелази из легенде у неку другу димензију, говори и чињеница да данас, не само мештани села већ и околине, долазе у потрагу за похрањеним благом највечег императора. Јавна је тајна да се некима посрећило да се домогну неког Атилиног златника. Све је већи број људи који посећују село Крупац. У више наврата је покушавано проналажење Атилиног гроба и његовог похрањеног богатства.

– Било је неколико покушаја, а најозбиљнији је био онај из 1950. године, када су ово место истраживали археолози из Ниша. О њиховом подухвату извештавали су и медији.

Не знам зашто је пропао, али знам да је штета што се стало на томе. Ми из Месне заједнице Крупац покренућемо иницијативу, заједно са градском влашћу у Пироту, како би преко надлежног министарства издејствовали да се истраживање настави. Јер заиста је велика штета да толико богатство лежи неискоришћено. Познато је да је Атила са својом војском пљачкао све куда је пролазио и да се ради о огромном богатству. Сви би били на добитку, а Крупац би постао туристичка атракција. Уз то, топла вода из бање која се одлива у Нишаву, могла би да се искористи као још једно богатство овог краја.

srbijadanas.net, извор: Слободан Милошевић, Афера

Фото: алексмак, Вељко Николић