Врање кроз векове

Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрставали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи "Алексијада" каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући. Она то описује овако:
„На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу.“

Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњевековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош освојила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422 године. Град је у Кнежевини Србији дочекао слободу са нешто више од 8.000 становника.

Почетком 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време, у граду се налазио и конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај поново су били на мети освајача. У Првом балканском рату, 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар И Карађорђевић, председник владе Никола Пашић, са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату, Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је тада плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату, Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

vranje.org.rs