Врмџа – село у које се вратио живот

Над село у општини Сокобања, чије име указује на богатство водом, надвила се стена заравњеног врха која као да стражари над двема долинама, Паклеши и Дуплеши, чија је утроба испресецана речним токовима и потоцима из којих мештани пију чисту изворску воду.

Међутим, тој стени заравњеног врха већ вековима нешто недостаје, од када је 1413. године војска Бајазитовог сина, Мусе Кесеџије, порушила тврђаву од које не остаде ни камен на камену. Замишљајући како је некада могло изгледати то моћно камено византијско здање, мештани је данас називају Латински град и са страхопоштовањем с колена на колено препричавају легенде о шупљој утроби стене у којој се, тобож, налазе пећине са благом властелина који се ту утврдио у страху од најезде Словена.

Посвуда у долинама и на обронцима стрмих брда разасуте су и данас старе чатмаре, амбари и воденице на потоцима и речицама. Неке од ових лепотица су, барем за сада, спашене од пропадања, док већина чека неке боље дане и повратак својих власника из печалбе или долазак неких нових. Чекају те лепотице тренутак када ће људи схватити да је квалитет живота овде ретка привилегија и да човека на селу  срећним чине мале ствари. И то свакодневно.

Необична разуђеност села са само 160 кућа идеална је сценографија за савршен дан у природи који нуди испреплитане хајдучке стазе за шетње и вожњу бицикла, са обавезном станицом у Деда Мијиној еко-воденици, у којој сваког посетиоца чека окрепљење у виду домаће гибанице, свеже пастрмке, роштиља, сока од дрењине или трњине. Док гости уживају у домаћој храни ван домета сваке телефонске и интернет мреже,  деда Мија са љубитељима домаћег хлеба и пецива испред воденице размењује по коју реч о традиционалним рецептима, па их прати са кесом тек самлевеног домаћег брашна, ртањског чаја, шумског меда или пекмеза.

Нешто даље низ локални пут долази се до малог Врмџанског  језера, које је, опет према легенди, настало у једној вртачи наког жестоке провале облака. Лети је у језеру могуће купање и оно, заједно са еко-воденицом, завређује епитет највеће туристичке атракције у околини.

Колико је село Врмџа некада било богато говори чињеница да је свака од три сеоске махале имала своју школу, од којих је једна била прва сеоска школа у Источној Србији. Село се налазило надомак најпрометнијих трговачких путева овог дела Србије, а како је све то изгледало у доба Турака и хајдука лако се може замислити посматрајући крајолик са видиковца Црквиште надомак сеоске цркве Свете тројце и малог музеја.  Свакако није случајно било да се овде трговало са Дубровником и преко њега готово целим светом и да је село било омиљено место за уживање српској средњевековној властели.

А шта нам најбоље говори о квалитету живота у Врмџи данас? Свакако је то податак да је у време беле куге и одумирања читавих села, у последњих шест година чак 33 врмџанска имања купљено од стране махом младих, високо образованих брачних парова из урбаних средина и српске дијаспоре. Село је уз њих добило једну потпуно нову енергију, рађају се деца, планирају се обнове старих кућа и воденица, младе домаћице вешто месе погаче и брину о својим баштицама које држе подаље од пестицида. Сви они планирају да у Врмџи наставе свој живот бежећи од града у који одлазе само када је то заиста нужно.

Аутор: Ивана Мишковић

Мастер-менаџер у туризму, студент докторских студија, асистент на Факултету за спорт и туризам Тимс, аутор стручних текстова, путник и истраживач.

www.bookiraj.com