Уместо пред косовским, ОВК пред судом у Нишу

Предмет који датира из 1999. године тиче се сукоба на југословенско-албанској граници 1998. године, када су погинула шесторица припадника Војске Југославије. Оптужени нису доступни, па им Србија суди у одсуству.

Истрагу против припадника бивше Ослободилачке војске Косова наложило је још 1999. године војно тужилаштво у Нишу. Након што су војни судови расформирани, случај је прешао у надлежност Вишег јавног тужилаштава.

Тако је након више од 15 година, у Нишу почело суђење припадницима ОВК, поред осталог, "за терористички напад на караулу Кошаре на југословенско-албанској граници, септембра 1998. године".

"Окривљенима се суди у одсуству јер позиви нису могли да им буду уручени у дужем периоду и јер се они налазе на подручју Косова и недоступни су државном органу. У овом предмету је већ једном донета осуђујућа пресуда од стране Вишег суда у Косовској Митровици, међутим, та пресуда је у међувремену укинута од стране Апелационог суда у Нишу, те је поступак враћен на поновно одлучивање Вишем суду у Нишу”, рекла за РСЕ портпаролка тог суда Ива Поповић.

У Србији се често поставља питање одсуства резултата у процесуирању одговорних за злочине над српским и неалбанским становништвом на Косову.

Но, управо то биће задатак Специјалног суда за ратне злочине ОВК, који би требало да почне са радом следеће године, подвлачи некадашња директорка Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић.

Зато оцењује да је суђење припадницима ОВК у Србији, у одсуству, и још под оптужбом за тероризам, и у правном и у политичком смислу погрешно.

“У ситуацији када већ постоји читав међународни поступак који ће се водити за кривична дела која се могу окарактерисати као ратни злочини и злочини против човечности, ми хоћемо из разних политичких разлога да кажемо – не, ми хоћемо да судимо и за тероризам, ко зна, неко ће се онда досетити да суди и за контрареволуцију зато што је било оптужби да су Албанци контрареволуционари. Мислим да све то наноси велику штету и међународном процесу правде и регионалној сарадњи на коју се Србија обавезала”, наводи Наташа Кандић.

Према оптужници, сумња се, поред осталог, да је група Албанаца са Косова 30. септембра 1998. године поставила противтенковске мине недалеко од карауле „Кошаре”, и да су из заседе напали ракетним бацачима и бомбама возило са припадницима ВЈ. У нападу су погинула петорица војника, а двојица су рањени.

Караула Кошаре била је поприште жестоких сукоба српске војске и полиције са једне и Ослободилачке војске Косова са друге стране.

“Трагедија је да су погинули млади војници. Ту је често било сукоба између непријатељских страна. Било да је реч из заседе, они носе све карактеристике оружаног сукоба и нема простора за тумачење које би одређена кривична дела извукла из корпуса ратних злочина”, додаје Кандић.

Седморица бивших припадника ОВК, којима је према наводима оптужнице, командовао покојни Агим Рамадани, оптужени су за тероризам.

“Оног момента када су престали са радом војни судови и војни тужиоци, цивилни тужилац је добио предмет и морао је да се изјасни да ли остаје код тог оптужног акта, односно која је већ фаза поступка. Ако је подигнута оптужница, он се изјашњава да ли остаје при оптужници или не, и онда надлежни суд мора да заказује и спроводи суђење”, објашњава Ђорђе Дозет, бивши судија Војног суда у Београду.

Када је реч о жртвама на Косову, Тужилаштво за ратне злочине Србије је у 14 предмета завршило истрагу против 95 бивших припадника ОВК. Све су, међутим, прекинуте управо због проблема са изручењем осумњичених, објаснио је својевремено скупштинском Одбору за Косово Драгољуб Станковић заменик тужиоца за ратне злочине.

Још је мање за очекивати да ће се оптужени у предмету пред судом у Нишу појавити на издржавању евентуалне казне када она буде изречена, па се поставља питање смисла целог поступка.

“Свако суђење у одсуству има смисла само ако постоји икаква шанса да се до тог лица које буде тако осуђено дође, а и ако се дође до њега мора се дозволити понављање поступка. Дакле, немам неки став о овоме, осим наравно ако прети застара, онда има некакве логике да се суди”, каже Ђорђе Дозет. 

Инсистирање Србије да процесуира злочине, који су почињени на простору читаве бивше Југославије, и у којима су оптужени држављани других земаља доводило је више пута до сада, не само до међудржавних сукоба и захлађења односа, већ и до међународних скандала.

Ни Протокол о сарадњи са Тужилаштвом БиХ није ставио тачку на гоњења држављана те земље, па је након Ејупа Ганића, Јована Дивјака и Илије Јуришића, недавно Београд и Сарајево завадио и случај Насера Орића. И сваки је завршен уз политичке последице и супротно захтевима Србије. Тако ће, према оцени Наташе Кандић, бити и у случају оптуженика са Косова.

За разлику од Босне и Херцеговине са којом Србија има споразум о сарадњи, ситуацију са Косовом додатно компликује то што га Београд не признаје за државу, па би питање координације у процесуирању ратних злочина, можда, требало додати на дневни ред преговора у Бриселу. Јер, као што је указао заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић, оцењујући да Србија мора да формира тим за сарадњу са Специјалним судом за злочине на Косову, ствар је то политичке воље и одлуке.