Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Чудна судбина метеорита који су падали у Србију

rssBookmark and Share

Београд 06.02.2016. Лана Стошић

Српској науци позната су три камена метеорита и један метални.
Та три камена пала су пре 1900. године на Србију, а онај метални – Димитровградски, пред Други светски рат.
Он је и најтежи који је пао код нас - има чак 100 килограма, а познат је као “Димитровградско гвожђе”.

Чудна судбина метеорита који су падали у Србију

Да ли знате да су на Србију пала четири метеорита и да је највреднији од њих, који се давне 1891. године сручио на Гучу, мистериозно нестао!?

Сви се чувају у Природњачком музеју, осим Гучког, који је мистериозно нестао током Првог светског рата. Имао је око један килограм и био је уникат, а његова вредност данас би могла да буде и око два милиона евра.

Ове драгоцене небеске стене из далеког свемира у Србији су евакуисане, сакриване, пресељаване, а највероватније и крадене…

Нестанак Гучког метеорита, који је пао у реону Гуче крајем 19. века, остаће ко зна колико још година завијен велом тајне, а виши кустос едукатор Природњачког музеја у Београду Миодраг Јовановић открива за МОНДО део ове невероватне приче.

Пре Првог светског рата Природњачки музеј, тадашњи Музеј српске земље, чувао је три камена која су пала из свемира на Србију.

Јелички, који је пао у реону планине Јелице 1889. године, и Сокобањски (пао 13. октобра 1877. године у 14 часова у околини Сокобање) били су добро проучени и описани, а на њима су рађене и хемијске анализе.

Међутим, на трећем, који је пао око 1891. године у Гучу (Драгачево), нису рађене никакве анализе већ о њему постоји само опис на једва скуцане пола стране папира. И баш тај, који је био уникат, је мистериозно “испарио”… Највероватније је био камени метеорит, из групе хондрита и тежио је око један килограм.
Јелички метеорит Фото: Природњачки музеј Јелички метеорит

Нестанак овог униката који би данас, према незваничним проценама, могао да има вредност на тржишту од око два милиона евра, ускратио је српску, али и светску науку за нова сазњања из свемира.

Србија чува три метеорита
То су – Сокобањски који је пао 13. октобра 1877. године у 14 часова у околини Сокобање, Јелички – пао је 19. октобра 1889. године на истоимену планину и Гучки – пао 16. септембра 1891. године у атару села Гуча (у Драгачеву).

Ова чудесна прича о којој се можда никада неће сазнати права истина почиње почетком Првог светског рата када су највредније ствари из Музеја српске земље морале су да се склоне на сигурно од непријатеља који су се приближавали Србији...

"Почетком Првог светског рата 1914. године, министар просвете Краљевине Србије наређује Петру Павловићу, тадашњем управнику Музеја српске земље, и Живојину Јуришићу, кустосу, да се врате из Ниша, где су били на дужностима, у Београд и да из музејских збирки издвоје и евакуишу најважније предмете. Они су тако и поступили. Од свег материјала који се тада налазио у Музеју, Павловић и Јуршић су издвојили три камена метеорита и стару музејску архиву, спаковали их у два сандука (у један метеорите, а у други архиву) и тајно пренели у Ниш. Тамо су препаковани и смештени у сандук од дебелих дасака”, започео је причу Јовановић.

Министарство се онда из Ниша пребацило у Краљево, а са њиме и сандук у коме су били метеорити.

"Тада су се Петар Павловић и Живојин Јуришић договорили да с још неколико поверљивих људи сандуке закопају у двориште једне куће. Изабрали су двориште краљевачког трговца Стеве Милосављевића. Према службеној изјави коју је 9. августа 1919. дао Веља С. Марковић, председник ужичког првостепеног суда, он је још 1915. сазнао за место где је закопан сандук од Светозара Боторића, кафеџије који је умро током рата. Од Боторића је и сазнао да би Немци за те закопане ствари дали и пет милиона динара што је у то време била огромна сума".

Ископавање је почело 2. новембра 1918. године. (У њему су учествовали чланови комисије – Веља Марковић, Јања Јањићијевић, Максим Богавац и власник парцеле где је закопан сандук Стева Милосављевић).

У сандуку су пронађена три камена за које комисија није знала шта су – рудно или метеорско камење, о чему је сачињен и записник. Они су однети у канцеларију начелника војне станице у Краљеву и предати Максиму Богавцу који је био рачуновођа топчидерске економије, магационер и заступник начелника војне станице.

Метеорити су од новембра 1918. до краја јануара 1919. године, били у прозору начелника војне станице у Краљеву, уместо у добро чуваном простору, објашњава наш саговорник.

"Средином новембра за начелника војне станице постављен је Урош Ковачевић, учитељ из Ваљева… Крајем јануара 1919, по снегу и хладноћи, начелник је самоиницијативно наредио да се све пресели из зграде основне школе у зграду Ратарске школе". Тако је и било. Међутим, како се испоставило, све ствари су пресељене осим та три камена…

"Случајно" заборављени метеорити завршили су у оџаку бивше канцеларије начелника, вероватно с намером да се касније дође по њих:

"Међутим, баш то заборављено камење пронашла је Перса Теодосијевић, фамулус школе, и избацила их на снег. Када је сазнао за то, начелник Ковачевић је одмах послао војску која је метеорите однела у непознатом правцу. Схватајући да ће бити опасно да украду сва три метеорита, одлучили су за један – најмањи – Гучки, а од највећег одломили су део. Ова два су вратили", испричао нам је кустос.

Према речима нашег саговорника, одмах је утврђено да недостаје Гучки, а каснијим мерењима и да је Сокобањски метеорит био оштећен за скоро пет килограма.

Од 15. јула 1919. године, започела је најенергичнија истрага о томе како и где је нестао јединствени Гучки метеорит и како се одвалило пет килограма метеорита који је пао у околини Сокобање.

Миодраг Јовановић из Природњачког музеја сумња да су шверцерским каналима метеорити пренети до Немачке и Аустрије где су највероватније продати, а паре су подељене.

Драгослав Димитријевић банкар, који је у станици с начелником Ковечевићем радио као писар, пронађен је тек после два месеца и на испитивању је рекао да ништа не зна о томе, након чега је и пуштен. "Банкара су тражили три месеца и он је као такав могао лако да направи контакте с иностраним клијентима и да нађе канале како да се ти метеорити уновче", каже Јовановић.

Поводом нестанка Гучког метеорита и одваљивања комада Сокобањског, тадашњи управник Музеја Петар Павловић обавестио је министра просвете да истрага није дала никакве резултате. Од министра је затражено да се случај упути државном правобраниоцу и да се подигне кривична пријава.

Али, ту је све стало и случај је затворен.

"И Петар Павловић је био јако чудан човек који је писао дневнике у којима је наводио колико је угља купљено које године, да ли је нека соба очишћена и друге небитне ствари... О томе је писао читаве странице… а о нестанку метеорита написао је само један пасус… Можда то значи да је дигао руке од свега”, рекао је Јовановић.

У међувремену "испливала" је још једна прича о нестанку Гучког метеорита, која нашем саговорнику делује помало бајковито.

Легендарни геолошки и зоолошки препаратор Музеја српске земље Добривоје Стојадиновић испричао је 1958/59. причу о нестанку метеорита кустосу петрологу Воиславу Симићу: Он (Добривоје) се једне кишне ноћи 1915. године са српском војском и воловском запрегом у којој су били метеорити кретао вијугавим и врло неравним путем. У једном тренутку воловска кола су се преврнула и из њих је све испало у блато.

Све што је испало из кола осим Гучког метеорита је одмах пронашао и вратио. Касније, исте ноћи он је и са фењером тражио овај метеорит, али без успеха. На место где су се кола изврнула дошао је сутрадан по дану и опет није нашао ништа.

Тако је по причи Добривоја Стојадиновића, Гучки уникатни метеорит заувек изгубљен.

Наш саговорник је упитао зашто је Стојадиновић, за кога каже да је човек који је важио за једног од најпоузданијих и најсигурнијих људи који су икада радили у Музеју, испричао “такву бајку када је сигруно знао све у вези с нестанком Гучког метеорита?“.

"Ајде да је он био умешан, па да је хтео себе да покрије, него није. По документима се зна да је био 200 км даље током целог рата, као и да није имао информације о томе”, закључио је Миодраг Јовановић.

И на крају поставља се питање, кога и зашто је овај чувени радник Музеја скривао?

За науку је сваки метеорит важан, али, како наводи Јовановић, Гучки посебно, пошто се о њему ништа не зна. Само се зна да је пао, колика му је била величина и да је био недиференцирани.

"И још чуднија ствар - колега минеролог Александар Луковић који се бави метеоритима, каже да су му чак и Руси скоро тражили историју о Гучком метеориту. Буквално, у научном свету се уопште не зна да је тај камен заувек изгубљен још пре 80 година", рекао нам је виши кустос едукатор Природњачког музеја.

Упитан где би сада можда могао да се нађе овај скупоцени небески камен, Јовановић претпоставља да је вероватно завршио у некој приватној збирци.

"Јако чудан мит и магла су направљени око њега и вероватно је сада у некој приватној збирци, а неко ко их добије тако крадене то никада не објави", каже Јовановић и истиче да је вредност тог метеорита сада око два милиона евра.

ГРАМ МЕТЕОРИТА ЗА 1.000 ЕВРА

“Ми имамо из Америке неколико комада познатих метеорита и вредност се сигурно креће по неколико хиљада евра, можда и око 10.000 евра. Грам је од 100-200 евра до 1.000 евра. Јако су скупи. Они су најскупље ствари које музеј може да има поред холотипова - фосила на основи којих је одређена нова врста. Постоје меторити који се продају, у свету је то легално. Неки људи имају велике колекције, и сами их траже”, каже Јовановић.

Међутим, немогуће је са сигурношћу проценити његову вредност јер "није проучен".

Један амерички астроном, како нам је испричао Јовановић, сарађивао је пре 40 година са свим светским музејима и тражио им коцку из језгра метеорита јер је “имао намеру да пронађе клицу која је могла да буде извор живота на земљи”.

"Метеорити су од изванредне вредности, јер нам дају сигурне податке о космосу, разним планетама и дешавањима. Овог (Гучког) више нема, а вероватно га никад нико неће открити. Метеорит чак може да има и магијску вредност, јер то је нешто што није са Земље”, истиче саговорник Монда.

Тренутно се у Приодњачком музеју чувају три српска метеорита – Димитровградски, Сокобањски и Јелички, али и још 130 или 140 метеорита из целог света који су стигли из других музеја системом размене.

Од меторита који се чувају у Природњачком музеју најтежи пронађен је Димитровградски. Откривен је 1948. године у околини Димитровграда, а тежак је чак 100 килограма.

mondo.rs

Коментара: 0


#   Београд   Сокобања   Димитровград   кривична пријава   метеори   Природњачки музеј
@


 


[ Додај коментар ]





Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима