Бука није у моди

Claude os, aperi oculos (Затвори уста, отвори очи)

Тишина понекад зна да прија, тишина је и те како потцењена... А каква би тек тишина настала када би људи говорили само оно што знају... Ћутање је злато... Тек сада видимо колико нам је тишина потребна и значајна. Више него икада. И то не обична, већ специјална, предизборна тишина. У Србији.

Многи критикују предизборну ћутњу, али после свега што смо чули, срећни смо што је кампања трајала само месец и кусур дана. Свакојака обећања и шарене лаже чули смо у овој кампањи, па ће 48 сати тишине бити празник за наше уши.

Када се пробудимо тог петка, 14. марта, неће више бити звоњаве телефона и долазака на врата упорних страначких активиста, на радију и телевизији нећемо чути предизборне рекламе, слогане и обећања, нећемо гледати и читати бесомучне интервјуе и беседе политичара, гледати бестијалне људе који би прешли преко свега не би ли се појавили на телевизији. А падале су између њих ономад озбиљне оптужбе. И богами тешке речи. Нећемо морати да посматрамо активисте странака са заставама и транспарентима како се сливају на градске тргове пуни ентузијазма или како вам упорно деле пропагандне летке, оловке и блокове. Страначки ботови одмараће се, а интернет и друштвене мреже мало ће одахнути јер су и дефинитивно дошли до тачке усијања.

У тих 48 сати нећемо гледати невероватне и нестварне призоре у којима су се политичари растрчали у потрази за сваким гласом. Одједном су се створили на оним местима и локацијама на којима их никада до сада нисмо видели. Радници, сељаци, инвалиди, студенти, пензионери, поштена интелигенција, Русија или ЕУ, стезање или затезање каиша, криза, реформе, борба против тајкуна и организованог криминала, смањење незапослености, штедња, инвестиције, фабрике, паприке, јабуке, пластеници, ајвари, "ситроени"... Брига о бициклистима, укидање "Паркинг сервиса", радно време од седам до три....

Имали смо и ексклузивну прилику да упознамо њихове породице са све децом. А тужили су нас ономад што им помињемо децу по новинама. Али у кампањи је све могуће. Нема затамњивања слика малишана и иницијала малолетника, а
закон каже другачије... За све они имају решење. Луцидне идеје цуре и кипе са свих страна, а невероватна обећања доводе нас да поверујемо до границе немогућег, па чак и паранормалног.

Бомбардовани обећањима постали смо колатерална штета ове кампање. Погађају нас хируршки прецизно и разарају нервни систем и уништавају наше животе. Постепено, као осиромашени уранијум, постали су канцер нашег друштва. Метастазе лако добијамо, онако исцрпљени и уништени духовно и материјално. Тешке речи које чујемо са малих екрана попут топовских ђулади сравнили су ову државу и друштво са земљом. Питам се да ли од толике разорне галаме и буке ми и даље имамо бубне опне, или смо пред таквом силом која нам убризгава поруке - директно у мозак.

Зато ће нам "примирје" од 48 сати добро доћи. Што би отпевали клинци, можемо и ми одрасли. Тихо, тише ко падање кише...Бука није у моди, дисциплина кичме јесте.

Рајко Недић