Buka nije u modi

Claude os, aperi oculos (Zatvori usta, otvori oči)

Tišina ponekad zna da prija, tišina je i te kako potcenjena... A kakva bi tek tišina nastala kada bi ljudi govorili samo ono što znaju... Ćutanje je zlato... Tek sada vidimo koliko nam je tišina potrebna i značajna. Više nego ikada. I to ne obična, već specijalna, predizborna tišina. U Srbiji.

Mnogi kritikuju predizbornu ćutnju, ali posle svega što smo čuli, srećni smo što je kampanja trajala samo mesec i kusur dana. Svakojaka obećanja i šarene laže čuli smo u ovoj kampanji, pa će 48 sati tišine biti praznik za naše uši.

Kada se probudimo tog petka, 14. marta, neće više biti zvonjave telefona i dolazaka na vrata upornih stranačkih aktivista, na radiju i televiziji nećemo čuti predizborne reklame, slogane i obećanja, nećemo gledati i čitati besomučne intervjue i besede političara, gledati bestijalne ljude koji bi prešli preko svega ne bi li se pojavili na televiziji. A padale su između njih onomad ozbiljne optužbe. I bogami teške reči. Nećemo morati da posmatramo aktiviste stranaka sa zastavama i transparentima kako se slivaju na gradske trgove puni entuzijazma ili kako vam uporno dele propagandne letke, olovke i blokove. Stranački botovi odmaraće se, a internet i društvene mreže malo će odahnuti jer su i definitivno došli do tačke usijanja.

U tih 48 sati nećemo gledati neverovatne i nestvarne prizore u kojima su se političari rastrčali u potrazi za svakim glasom. Odjednom su se stvorili na onim mestima i lokacijama na kojima ih nikada do sada nismo videli. Radnici, seljaci, invalidi, studenti, penzioneri, poštena inteligencija, Rusija ili EU, stezanje ili zatezanje kaiša, kriza, reforme, borba protiv tajkuna i organizovanog kriminala, smanjenje nezaposlenosti, štednja, investicije, fabrike, paprike, jabuke, plastenici, ajvari, "sitroeni"... Briga o biciklistima, ukidanje "Parking servisa", radno vreme od sedam do tri....

Imali smo i ekskluzivnu priliku da upoznamo njihove porodice sa sve decom. A tužili su nas onomad što im pominjemo decu po novinama. Ali u kampanji je sve moguće. Nema zatamnjivanja slika mališana i inicijala maloletnika, a
zakon kaže drugačije... Za sve oni imaju rešenje. Lucidne ideje cure i kipe sa svih strana, a neverovatna obećanja dovode nas da poverujemo do granice nemogućeg, pa čak i paranormalnog.

Bombardovani obećanjima postali smo kolateralna šteta ove kampanje. Pogađaju nas hirurški precizno i razaraju nervni sistem i uništavaju naše živote. Postepeno, kao osiromašeni uranijum, postali su kancer našeg društva. Metastaze lako dobijamo, onako iscrpljeni i uništeni duhovno i materijalno. Teške reči koje čujemo sa malih ekrana poput topovskih đuladi sravnili su ovu državu i društvo sa zemljom. Pitam se da li od tolike razorne galame i buke mi i dalje imamo bubne opne, ili smo pred takvom silom koja nam ubrizgava poruke - direktno u mozak.

Zato će nam "primirje" od 48 sati dobro doći. Što bi otpevali klinci, možemo i mi odrasli. Tiho, tiše ko padanje kiše...Buka nije u modi, disciplina kičme jeste.

Rajko Nedić