Избори, питање је сад?

Ето шта значи демократија, читај капитализам. У социјализму смо имали Радничке универзитете а данас у демократији приватне. Тако да свако може постати академски грађанин, па чак и доктор наука. Не само припадници „политичке елите, који здушно дипломирају на поменутим бастионима знања и науке, већ и осредње ситуирани грађани. Продаш вола, половни ауто или гарсоњеру и уписуј факултет у тренду. Некада се тако снимала плоча у „Дискосу“ из Александровца а данас на сличан начин постаје се менаџер углавном, али и правник, економиста, све до оног фамозног ДР!

Не жалимо се као народ ни на полицију, која нас штити од криминалаца и осталих опасности. Правосудни систем по резултатима не разликује се од правосуђа других земаља. Пре свих оних са афричког и азијског континента. Дипломатија од пријатеља ствара непријатеље. Економија, такође, цвета. Расте производња. Додуше највише када Бог погледа на нас, иако смо безбожници, па пусти кишу у вреле летње дане. Елем, да поновим, све је добро да боље не може бити!

И баш сада када је све овако блиставо и сјајно, некоме је до избора. Једва изабрасмо власт која нам и одговара, јер какав народ,таква и власт, а оно неки би да распишу изборе, и опет све изнова. Народ мучи тешка дилема: хоће ли бити избора, или не? Таман ова власт почела да хапси и да пуни затворе, а неко би  све то да угрози. Чекају нас европске интеграције, потом НАТО пакт, слободна трговина, добросуседски односи с бившом браћом, и сада некоме требају избори. И да видиш чудо изборе траже не само губитници на прошлим изборима, што је логично јер нису прошли и незадовољни су тбог тога, већ и сама власт! Па чак и најјачи у тој власти. Ипак је Србија земља чуда!

Међутим, није баш све тако замешатељно. Код нас сви би изборе изузев Дачића и социјалиста. Дачић је задовољан. Јесте да као премијер стоји у сенци Првог потпредседника и и да су његови министри углавном декор у Влади а да стварна власт лежи код неких других, њему „блиских коалиционих партнера“, али човек је скроман. Није ала да буде незасит. И још нешто. Док си на власти нико не може да ти науди, да отвара старе афере, да истерује мак на конац. Да те пита где си био, шта си радио, како си стекао први милион? Мало ли је?

С друге стране много је оних што се бусају у груди и траже изборе а моле бога да их не буде. Стално им пада рејтинг, ближи су оној петици за цензус него двоцифреном броју гласача, а овамо свирају за мале паре. Навалили изборе, па изборе. И кад разгрнеш паучину руком, једино Напредњацима избори збиља и одговарају. Популарност нарасла до неслућених размера. Углавном због хапшења и разноразних громова и муња. Додуше, независан и непристрасан суд после ослободи те похапшене, али ефекат је остварен. Народу мало треба. Но, не може ни то вечно трајати. Ускоро треба положити рачуне; када ће коначно то запошљавање, где се дедоше страни инвеститори, како то да у Србији полиција заплени двадесет кила дроге у громогласној и спектакуларној акцији када само у једној шиптарској кући у великом Трновцу могу да пронађу бар сто килограма? Шта би од раста стандарда, департизације друштва, борбе против корупције, очувања националног достојанства? Треба грабити време док га још има. Значи, биће избора.

Није непознаница да се Први потпредседник и Први премијер гледају подозриво. Немају превише поверења један у другога. На крају, живи су то људи. А људи су грешни и слаби. Завист, то јест сујета, проради и код таквих величина. Зашто потпредседник не би био председник ако има пет пута већу популарност? Данас је тако а сутра се можда ситуација и промени. То ако Премијер добије Нобелову награду. Ко ће му после стати на пут? Срби су дали само једног нобеловца досад. Ако добијемо још једног, а врло је извесно, онда би Житорађа морала да се назове Дачићградом. Или одвојено – Дачић Град? Ивицино звучи рогобатно!

На крају, не и последње и сигурно не најмање важно, Први потпредседник не може да очекује од Дачића и социјалиста да га увек и у свему следе. Зато је боље да их на првим изборима откачи и да, ако већ буде морао, у следећу коалицију буду укључени послушни и верни. У Србији познати као европејци, демократе и громаде српства и патриотизма. Дакле, Чанак, Чеда и Вук Драшковић! „Слобода мишљења у Србији гарантована је законом, али сви избори до сада показују да народ то право не користи!“ Први потпредседниче, ништа те не може зауставити у твојим напорима за добробит Србије.

Миодраг Тасић