Изборна трка XII

Вратимо се предстојећим изборима. Ако ништа друго избори ће макар на кратко обрадовати добар део популације. Поготову оне који дремају уз бирачке кутије и за ревносно обављање посла буду награђени за Србију сасвим пристојном дневницом. Камо среће да су некакви избори бар једном месечно; неважно парламентарни, општински, покрајински... Ако треба да бирамо једном годишње краља или председника. Важно да контролори прате изборни ток и да се потпишу након завршетка избора. Додуше, проблем је у малим срединама. Деси се у неким селима да има мање бирача него контролора. Но, ни то нас неће спречити да жртвујемо новац из буџета за покривање трошкова контролорима.

Жалосно је што се наш свет у дијаспори не одазива позиву за гласање. Ако нема сто пријављених за изборе, не отварају се бирачка места и избора једноставно нема. Штета. Иначе би странке могле да пошаљу своје контролоре у Сиднеј, Њујорк, Токио... да прате ток избора. Није ни демократски. Нека би гласао и један гласач, свеједно десетине посматрача би морали да се увере да није било злоупотребе на том изборном месту. Уједно би одани чланови странке могли лепо да се проведу по белом свету, да зараде неку цркавицу и да након повратка пренесу импресије. Можда би неко од оних којима би препричавали своје утиске нешто применио и у Србији? Рецимо, да се не пљује на улици, већ једино дозвољено и исправно у скупштинама, на ТВ дебатама и слично. Да се не баца ђубре где стигнеш, већ за промену једном у канту за отпатке. Да се тротоари препусте пешацима а да све могуће власти граде паркинге. Уместо да купују нове аутомобиле и да их лупају по трошним џадама и ораницама насред српских села и белих градова!

Ипак, после ових избора кренуће да боље бити не може. Решићемо се корупције у свим областима живота, криминалци више немају шта да траже у Србији, тајкуне ћемо протерати. Макар оне који нису наши. Фабрике су већ отворене, само да радници похрле у њих. Европа нас чека раширених руку. Слично као напред помињану Украјину. Пољопривреди следују субвенције, пензионерима сигурне мировине, радници су заштићени. Једино још нерођена деца не могу претерано да се радују.

Много тога смо чули, много лепих речи, обећања, наде... И кога да изабереш, а да се не огрешиш? Неки никако не могу да одлуче. Да не би погрешили најрадије остају код куће на дан избора. Други не могу да заокруже само једног. Дају глас неколицини. Трећи, опет, оставе празан листић. Нек одлуче они паметнији потом коме ће дати тај глас. Има неких који су поткрепљени унапред да изађу и гласају. И за кога да гласају. Изађимо на изборе. Гласајмо. Ми истина нисмо Северна Кореја да наш вођа добије свих сто посто гласова. Добиће нрешто мање. Али, то и јесте суштина демократије. Да има више кандидата и да постоји избор. Колико се заиста разликују и колико стварно може да се бира, неком другом приликом.

Миодраг Тасић