Izborna trka XII

Vratimo se predstojećim izborima. Ako ništa drugo izbori će makar na kratko obradovati dobar deo populacije. Pogotovu one koji dremaju uz biračke kutije i za revnosno obavljanje posla budu nagrađeni za Srbiju sasvim pristojnom dnevnicom. Kamo sreće da su nekakvi izbori bar jednom mesečno; nevažno parlamentarni, opštinski, pokrajinski... Ako treba da biramo jednom godišnje kralja ili predsednika. Važno da kontrolori prate izborni tok i da se potpišu nakon završetka izbora. Doduše, problem je u malim sredinama. Desi se u nekim selima da ima manje birača nego kontrolora. No, ni to nas neće sprečiti da žrtvujemo novac iz budžeta za pokrivanje troškova kontrolorima.

Žalosno je što se naš svet u dijaspori ne odaziva pozivu za glasanje. Ako nema sto prijavljenih za izbore, ne otvaraju se biračka mesta i izbora jednostavno nema. Šteta. Inače bi stranke mogle da pošalju svoje kontrolore u Sidnej, Njujork, Tokio... da prate tok izbora. Nije ni demokratski. Neka bi glasao i jedan glasač, svejedno desetine posmatrača bi morali da se uvere da nije bilo zloupotrebe na tom izbornom mestu. Ujedno bi odani članovi stranke mogli lepo da se provedu po belom svetu, da zarade neku crkavicu i da nakon povratka prenesu impresije. Možda bi neko od onih kojima bi prepričavali svoje utiske nešto primenio i u Srbiji? Recimo, da se ne pljuje na ulici, već jedino dozvoljeno i ispravno u skupštinama, na TV debatama i slično. Da se ne baca đubre gde stigneš, već za promenu jednom u kantu za otpatke. Da se trotoari prepuste pešacima a da sve moguće vlasti grade parkinge. Umesto da kupuju nove automobile i da ih lupaju po trošnim džadama i oranicama nasred srpskih sela i belih gradova!

Ipak, posle ovih izbora krenuće da bolje biti ne može. Rešićemo se korupcije u svim oblastima života, kriminalci više nemaju šta da traže u Srbiji, tajkune ćemo proterati. Makar one koji nisu naši. Fabrike su već otvorene, samo da radnici pohrle u njih. Evropa nas čeka raširenih ruku. Slično kao napred pominjanu Ukrajinu. Poljoprivredi sleduju subvencije, penzionerima sigurne mirovine, radnici su zaštićeni. Jedino još nerođena deca ne mogu preterano da se raduju.

Mnogo toga smo čuli, mnogo lepih reči, obećanja, nade... I koga da izabereš, a da se ne ogrešiš? Neki nikako ne mogu da odluče. Da ne bi pogrešili najradije ostaju kod kuće na dan izbora. Drugi ne mogu da zaokruže samo jednog. Daju glas nekolicini. Treći, opet, ostave prazan listić. Nek odluče oni pametniji potom kome će dati taj glas. Ima nekih koji su potkrepljeni unapred da izađu i glasaju. I za koga da glasaju. Izađimo na izbore. Glasajmo. Mi istina nismo Severna Koreja da naš vođa dobije svih sto posto glasova. Dobiće nrešto manje. Ali, to i jeste suština demokratije. Da ima više kandidata i da postoji izbor. Koliko se zaista razlikuju i koliko stvarno može da se bira, nekom drugom prilikom.

Miodrag Tasić