Osvrt: Ko treba da se raduje rezultatima izbora?

Misli se, naravno, na rezultate predsedničkih izbora u Srbiji, i trebalo bi da se raduje pobednik izbora, a s njim i onih 55,08% glasača koji su mu poverili svoj glas. I, dabome, svi oni koji su pripomogli toj pobedi; partijski činovnici, volonteri, profesionalci, marketinški stručnjaci, koalicioni partneri, novinari i analitičari koji su svesrdno pomagali budućeg pobednika. Maltene, skoro svi iz tih branši. Tu su i nebrojeni nezaposleni aktivisti što su obavljali telefonske ankete, lepili plakate, putovali autobusima na mitinge, ubeđivali neodlučne glasače koga da zaokruže, i koristili brojne druge manje ili više poznate finese političke borbe.

E, sada, ko će se na kraju i koliko radovati zavisi i od posleizbornog ispunjavanja želja i očekivanja. Po pitanju uhlebljenja, napredovanja u službi, to jest, u hijerarhiji vlasti, oprosta grehova iz prošlosti, veličine kolača koji će mu biti ponuđen. I tako to; tenderi, ministarstva, upravni odbori, novootvorena radna mesta, ambasadorske fotelje...

Biće, svakako, nezadovoljnih. Ne može se svima udovoljiti. Doduše, nezadovoljnih već ima. Izvesni Jonuz Musliju iz Bujanovca nije zadovoljan niti državom Srbijom niti predsednikom. Hoće da pripoji Bujanovac, Preševo, Medveđu, za sada, budućoj zajedničkoj državi Albanije i Kosova. U perspektivi računa i na Niš! Ako do toga dođe, lično bi me veoma ožalostilo. Mnoge lepe uspomene vezuju me za grad Niš. Tu sam proveo puno lepih trenutaka. Imam brojne prijatelje i rođake u Nišu. Nadam se da Evropa neće dozvoliti takav scenario, premda se Evropa ne oglašava. Ni Nato pakt ne brine zbog velikoalbanskih pretenzija mirotvoraca Rame, Tačija, Musliuija, Haradinaja i kompanije.

Kažu da treba razgovorom rešavati nesuglasice. A kako da razgovaraš i s kim? Albanski predsednik poseti Bujanovac i Preševo, ne fermajući nikoga od srpskih vlasti. Rama nas vređa usred Srbije. Albanci u Srbiji slobodno ističu zastavu strane zemlje na državnim ustanovama. To je protiv zakona, i ništa se ne dešava. I sada bi da nam uzmu Srbiju sve do Niša. Istina, ja živim u opštini Aleksinac, koja se graniči s niškom opštinom. Tu je nekada i bila granica. Aleksinac je bio Srbija, a Niš sve do 1878. turska teritorija. Pa i da u budućnosti Aleksinac bude u Srbiji, ipak nije zgodno živeti na granici s ne baš prijateljski nastrojenim Albancima! Treba, inače, pitati Srbe u Bujanovcu kakav im je život. Eto prilike za slobodno srpsko istraživačko novinarstvo!

Ima i drugih u Srbiji koji su nezadovoljni rezultatima izbora. Šetaju gradovima, duvaju u pištaljke, lupaju u šerpe, ko bajagi padaju u nesvest, kao bore se protiv diktature. Razumem što šetaju. Gorivo od izbora poskupelo 15 dinara. Doguralo do 150 dinara za litar. Moraš da šetaš, hoćeš-nećeš. Verovatno se iz cene benzina nadoknađuju troškovi nepotrebnih izbora. Nepotrebnih jer se unapred znao pobednik. Ali, zašto borba protiv diktature? Znači li, po ovim nezadovoljnicima, da u Srbiji vlada diktatura? To ne mogu da prihvatim.

Ja sam čitao u onoj slobodnoj i nezavisnoj srpskoj štampi da je diktatura na delu u Severnoj Koreji. Tamo vlada surovi diktator gvozdenom rukom. Ubija nepodobne lično. Makar mu bili i najbliži rođaci. Narod umire od gladi. Stotine hiljada ljudi pomrlo od gladi. Štampa, radio, televizija, svi u službi režima. Odnosno, jednog čoveka. Šta je sve moguće u nekim tamo dalekim zemljama! Neka zakerala i večiti kritizeri sumnjaju u istinitost ovih napisa. Po njima, sve je to prepisano iz lažljivih Zapadnih izvora. Još tvrde da im diktatura i ne smeta ako daje neke vidljive rezultate.

Severna Koreja ima najbrojniju armiju na svetu. Raspolažu s atomskim bombama. Zato ne smeju ni Amerikanci da ih dirnu. Samo mogu da prete na prazno. U suprotnom Kim Džong Un bi razorio Južnu Koreju, dokačio bi Japan, a ni okolne američke baze i brojni američki vojnici u Južnoj Joreji ne bi bili pošteđeni. Ne stoji ni tvrdnja da neko umire od gladi u Severnoj Koreji. Zašto bi umirali od gladi u državi koja gradi oblakodere od 70 spratova za godinu dana? Ulice severnokorejskih gradova su ogromne, uređene i beskrajno čiste!

Čisto da im zavidiš. Šta će nama demokratija kada puteve gradimo decenijama, železnica juri 30 na sat, gradovi, sela, reke, puni đubreta, ljudi umiru od gladi i hladnoće, a naši susedi merkaju da nam otkinu deo teritorije? Kad razmisliš, ima logike. Nešto je trulo u državi Srbiji. Ili ova demokratija nije poput nekih istinskih demokratija, recimo danske, ili je negde zatajila naša elita?

Ne samo politička elita, već celokupna, društvena. Oni iz Akademije nauka što bi se odrekli srpske postojbine, novinari, glumci, muzičari, književnici, profesori univerziteta, čak i satiričari, svi oni koji nemaju nikakvu zamerku vlasti, umesto da ukazuju na nedostatke i propuste, i time unapređuju demokratiju i celo društvo. Manja je šteta od dobronamerne kritike nego od aplaudera i klimoglavaca. Mada stoji i ono da svaki narod ima vlast kakvu i zaslužuje. A kakav narod, takva i „elita“!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti