Новаковић: Побеђује храброст, а не мноштво – virtus, non copia vincit

Кад сам био мали, изгледало ми је тешко волети све људе. Али, сваки посао изгледа тежак док не научимо да га радимо, посао је и научити да волимо све људе, без обзира на њихов однос према вама. А то се ипак не учи, него се развија, јер је љубав према људима усађена негде дубоко у нашој души. Кад сам порастао, научио сам да волим и непријатеље. Вежбало се. Нисам никада ником наудио, барем не намерно, али се тај свет некако створио предамном.

Често сам се, изненађено, питао како је могуће да они постоје. Зар нисам учинио све што сам могао да помогнем сваком ко ме је питао? Зар нисам много времена издаривао људима? Да ли сам некога слагао? Да ли сам некада рекао може, а није могло? Или супротно? Да ли сам некада сеирио над туђим неуспесима? Да ли се нисам искрено радовао туђим успесима?

И онда, оно основно питање, које ме тишти деценијама. Да ли сам био окружен правим људима? Ког могу да назовем пријатељем? И да ли сам покушавао од непријатеља да створим пријатеље?

Непријатељ, тешка реч (не подносим што сам написао ово). Хајде да дефинишемо шта је непријатељ.

“Непријатељи, то су само наши прерушени пријатељи које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда”, рекао би Дучић. Истинито, сам сам се уверио. Али ипак благо, поетски.

У Вујаклији пише: противник, отимач, насртљивац, упадач, наметник, узурпатор, завојевач, насилник, освајач, агресор, супарник, опонент, конкурент, такмац, изазивач, ривал.

Већ могу да их пронађем по дефиницији из Вујаклије. Противнике сам увек имао. Ко нема противнике. Они су непријатељи? Нисам то тако доживљавао. До сада.
Са отимачима, насртљивцима, упадачима, наметницима, узураторима, завојевачима, насилницима, освајачима и агресорима, сам увек лако излазио на крај. Ја бих их назвао “привремени непријатељи”. Лак плен за мене. И дан данас. Имао сам довољно храбрости и снаге да изађем на крај са њима брзо. Давно их нема у мом животу. И они знају ко је са друге стране. Нема страха, нема њих. Ривала, такмаца и изазивача било је много. За мене је то било спортско надметање. Нису они непријатељи.

Опоненте и не слушам, зрео сам, имам своју животну философију. Поступам по њој. Послушам другачије мишљење, али ако се не уклапа у моје образовање, васпитање, идеологију, прећутим. Не коментаришем. Док не затраже коментар. Углавном га не траже. Мисле да сам се сложио. Брига ме шта мисле.

Шта остаје? Супарник? Конкурент? Рећићете, све су то синоними.

Супарник (лат. аемулус), значи уплетен. Али и виђен, познат, угледан. Е, ту смо.

Коначно прави синоним за реч непријатељ. Супарник.

Ко су моји супарници? Они “познати”, “угледни”, “виђени” а уплетени у мој живот. Како уплетени? Свакојако. Приватно, политички, професионално. У шта уплетени? У мрежу.

Мрежа су приватни, политички и професионални разлози.

Највише боле, али се лако и преболе ови са приватним разлозима. Целог живота се такмиче са мном. Да су бољи, лепши, паметнији, образованији, ситуиранији, фамилијарнији, едукованији, поткованији, храбрији, мудрији,… Целог живота живе мој живот. Алтер еговци. Умру, не проживећи ни једног тренутка свој живот, већ мој. Они трају само једно лето, једну епизоду, један документарни филм. Једног таквог “угледног” а, употребићу градацију која не постоји и иде после неписменог, аписменог сам потпуно искоренио након 25 година. Пуштао сам 25 година да буде паметнији, мудрији, храбрији, писменији. Онда ми је, заклевши се у своју децу, рекао да треба да му напишем кривичну пријаву. Урадио је нешто против мене. Ћутао сам и ништа му нисам рекао. Појео се. А онда је, брже-боље, отрчао да први потпише предлог за моју оставку. Саплитао се од срамоте, осушио се од стида, једва хода, једва прича. Грчки израз за зло је какиа. Тако и изгледа, ко да је “какиа”.

Моји политички супарници, знају упућени, нису ови нишки јадници. Жао ми је да о њима причам и што трошим речи и што није етички, причати о њима пар месеци пре избора. И после све бруке које су приредили себи. Политика, коју сам водио је била политика про, а не цонтра. За Ниш, не против Београда. Они ми то нису опростили. А ови овде, захваљујући нишкој, ендемској болести, су се приклонили ставу из Београда. Шта рећи? Како да не слушају вође, кад клече пред српским криминалцима. Ја сам био присутан када највећег функционера једне политичке организације из Ниша, један криминалац позива и тера са кафанског стола да би причао са мном. И, наравно, фројдовски је било да добијем непријатеља. Јер сам био сведок. Него, продавање спортских дуела зарад функција, продавање Града и грађана, зарад функција и продавање идеологије због власти су, већ познати манир нишке политичке “елите”. Чуш, елите.

Или, мангупи из мојих редова? Смешно је коментарисати. Види се са велике дистанце. Они би и функције и изборе. А да добију сами на изборима, не могу. Погледајте 2007. Погледајте ко је на листи. Колико су имали ти мангупи? Испод цензуса. Погледајте 2014. И сада схватате да је све то позорница за неуке, политички неизверзиране људе. А хтели би функције. И онда иде линија мањег отпора. Дај да се додворимо дијаметралном програму, како би били у власти. Што ми рече мој председник, увек је боље бити у власти него у опозицији. Могуће, људи су различити. Таквих је тренутно више.

Професионално, рад и резултати ме чине недодирљивим. Увек сам корек испред. Увек ћу и бити, иако не морам више да се доказујем. Али тај такмичарски дух је јачи од мог рациа.

Ја сам самосталан, финансијски, професионално, стручно, политички, људски. Не могу да ме купе. Не преговарам о томе, а могао сам. Могао сам да се продам. Боље од свих. Нисам. Нити ћу. Поносан сам на себе. Поносно шетам градом. Поносно гледам и причам са људима. Поштујем их. Осећам, поштују и они мене. Непроцењиво.

Битно је добро размислити, осмислити политички производ из философске поставке, добро га упаковати, дистрибуирати и позиционирати. И треба бити храбар. Не мењати мишљење за функцију, не мењати пријатеље за функцију, не мењати идеологију за функцију јер онда она никад није ни била ваша идеологија. Као што видите има много оних који су ту без идеологије. Значи без философије, имлицира без идеје. Једина идеја је безброј начина да се сачува фотеља. Ја фотеља имам. На претек.

Зато, сетите се спартанаца. Не побеђује мноштво, већ храброст. Храброст да се каже што се мисли. Да се уради што се каже. Храброст и да положите рачуне пред грађане, али и жртву јер ово је рес публица, а не рес привата. Другови и другарице, даме и господо, грађани и грађанке.

Пошто у судским пресудама (не знам да ли још увек) пише увек, на почетку: “У име народа”, због пар вербалних деликата, тражим од вас да ми судите по непријатељима које сам стекао.

А ја ћу да судим не по томе шта су моји непријатељи рекли о мени, већ који су моји “пријатељи” ћутали.

Игор Новаковић