До јуче сви смо имали сличне радости и туге, већ данас њега више нема

Вук је жив! Гледа нас са места где праведници почивају и даје нам још већи разлог да будемо људи.

„К’о пахуља снежна,

кристална и нежна

што са неба бела

и врхова јела

падне на врео длан

и нестане к’о сан,

тако и живот наш заблиста

и… већ га нема“.

Мрзну се мисли, леди се срце, нестају речи. У оваквим приликама потребна је велика снага да би се написао текст. Ипак, потребно је писати и причати јер нас је напустио онај за кога знају какав је био само они који су га лично познавали.

Како је чудна људска судбина у овом пролазном животу? До јуче, сви смо имали сличне радости и туге, које су саставни део сваког младог човека. Већ данас њега више нема.

Упознао сам га сасвим случајно, током неке хуманитарне акције. Када боље размислим, можда ипак није била само случајност. У мору безличности, апатије и малодушности која је владала тих година а која влада и данас, Вук се, вођен младалачки идеалима и љубави, јавио да помогне. Био је озбиљан, схватајући каква је ситуација због које смо се окупили, а са друге стране његов став и одлучност изазивала је у нама неку спокојност и мисао да још увек међу младима постоје племенити људи који ће променити стање у друштву.

Плач, туга, неверица. Последњих неколико дана на хиљаде људи одало је почаст Вуку. Чини ми се да никад у Нишу (бар колико ја као млад човек памтим) није била таква повезаност људи и такво осећање неизрецивог бола који су осетили и људи који су га познавали и они који су само слушали какав је младић био. Толико људи, који неутешно плачу и гледајући у небо као да се питају зашто је ово морало да се догоди. Зашто је оваква судбина задесила најбољег од нас, онога који је свима био пример части, поштења и доброте?

Загледан у бели крст на његовом гробу, размишљам у дубини свога срца и постављам иста питања покушавајући да дам себи неки одговор. Да ли је Вукова смрт узалудна? Да ли ћемо се сви после неколико месеци вратити свакодневној рутини, понекад се сећајући да је постојао неки Вук који је несрећно страдао?  Одједном, срце почиње да куца све јаче и јаче, његови откуцаји ми говоре нешто. Вук је жив! Гледа нас са места где праведници почивају и даје нам још већи разлог да будемо људи.

Његов одлазак са овог привременог света наша је карта водиља у неко боље друштво. Показао нам је пут. Пут пун љубави, поштења и доброте. Пут којим је корачао свих ових година, пут праведности и човекољубља. Дужност је свих нас неодлучних, који још вагамо у овом привременом свету којим ћемо путем кренути, да изаберемо његов пут.

Не смемо изневерити Вука. Задатак свих нас је да чувамо сећање на њега као и да у сваком тренутку, у годинама које следе, непрестано пишемо и говоримо подсећајући све младе људе какав је младић био. Морамо се борити да овај град, да ова држава крене путем који нам је Вук оставио.

Нека ти је вечна слава.