Do juče svi smo imali slične radosti i tuge, već danas njega više nema

Vuk je živ! Gleda nas sa mesta gde pravednici počivaju i daje nam još veći razlog da budemo ljudi.

„K’o pahulja snežna,

kristalna i nežna

što sa neba bela

i vrhova jela

padne na vreo dlan

i nestane k’o san,

tako i život naš zablista

i… već ga nema“.

Mrznu se misli, ledi se srce, nestaju reči. U ovakvim prilikama potrebna je velika snaga da bi se napisao tekst. Ipak, potrebno je pisati i pričati jer nas je napustio onaj za koga znaju kakav je bio samo oni koji su ga lično poznavali.

Kako je čudna ljudska sudbina u ovom prolaznom životu? Do juče, svi smo imali slične radosti i tuge, koje su sastavni deo svakog mladog čoveka. Već danas njega više nema.

Upoznao sam ga sasvim slučajno, tokom neke humanitarne akcije. Kada bolje razmislim, možda ipak nije bila samo slučajnost. U moru bezličnosti, apatije i malodušnosti koja je vladala tih godina a koja vlada i danas, Vuk se, vođen mladalački idealima i ljubavi, javio da pomogne. Bio je ozbiljan, shvatajući kakva je situacija zbog koje smo se okupili, a sa druge strane njegov stav i odlučnost izazivala je u nama neku spokojnost i misao da još uvek među mladima postoje plemeniti ljudi koji će promeniti stanje u društvu.

Plač, tuga, neverica. Poslednjih nekoliko dana na hiljade ljudi odalo je počast Vuku. Čini mi se da nikad u Nišu (bar koliko ja kao mlad čovek pamtim) nije bila takva povezanost ljudi i takvo osećanje neizrecivog bola koji su osetili i ljudi koji su ga poznavali i oni koji su samo slušali kakav je mladić bio. Toliko ljudi, koji neutešno plaču i gledajući u nebo kao da se pitaju zašto je ovo moralo da se dogodi. Zašto je ovakva sudbina zadesila najboljeg od nas, onoga koji je svima bio primer časti, poštenja i dobrote?

Zagledan u beli krst na njegovom grobu, razmišljam u dubini svoga srca i postavljam ista pitanja pokušavajući da dam sebi neki odgovor. Da li je Vukova smrt uzaludna? Da li ćemo se svi posle nekoliko meseci vratiti svakodnevnoj rutini, ponekad se sećajući da je postojao neki Vuk koji je nesrećno stradao?  Odjednom, srce počinje da kuca sve jače i jače, njegovi otkucaji mi govore nešto. Vuk je živ! Gleda nas sa mesta gde pravednici počivaju i daje nam još veći razlog da budemo ljudi.

Njegov odlazak sa ovog privremenog sveta naša je karta vodilja u neko bolje društvo. Pokazao nam je put. Put pun ljubavi, poštenja i dobrote. Put kojim je koračao svih ovih godina, put pravednosti i čovekoljublja. Dužnost je svih nas neodlučnih, koji još vagamo u ovom privremenom svetu kojim ćemo putem krenuti, da izaberemo njegov put.

Ne smemo izneveriti Vuka. Zadatak svih nas je da čuvamo sećanje na njega kao i da u svakom trenutku, u godinama koje slede, neprestano pišemo i govorimo podsećajući sve mlade ljude kakav je mladić bio. Moramo se boriti da ovaj grad, da ova država krene putem koji nam je Vuk ostavio.

Neka ti je večna slava.