Олуја

Кад дувају ветрови, киша лије, пуцају громови. Свеједно да ли си на мору, у неком претрпаном пловилу, назови бродом, са стотинама сабраће који хрле у бољи живот. За невољнике с Блиског Истока или Африке тај бољи живот представља Европа којој су се упутили. Многи од њих заврше на дну океана.

Ни на копну олуја не доноси ништа добро. Сад, у ове сушне и вреле дане неки тврде „кад нема кише добар и град!“ Није. Од ватре нешто и претекне. Од воде ништа. Само нас памћење мало држи. А још прошле године видели смо шта значи олуја и олујно невреме. Пустош. Вода у трену све однесе. Као да ничег није ни било.

Какву тек олују Хрвати могу да направе. Макар Србима. Е, то је ретко забележено. Где прође хрватска чизма, поготову у областима где живе Срби, ту не остаје ни камен на камену. Неко би помислио да су Хрвати много вешти ратници, јунаци, силни. Нису. Јован Дучић каже да су „Хрвати најхрабрији народ на свету. Не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде!“ У том грму лежи зец. Хрвати су силни против немоћних. Не само против Срба, мада су Срби омиљена ловина. Када су незаштићени, голоруки, беспомоћни. Онда „шачица Хрвата“ у виду усташких бојовника може да коље нејач, да бацају у јаме, да ваде очи живим људима, да спроводе колоне од стотину несрећника повезаних жицом којом су пробили уво овим мученицима. Па кад под батинама један падне, онда повуче и остале. Безброј је рафинираних метода мучења које су усташе подариле човечанству. И с којима су стали раме уз раме с познатим историјским величинама попут Нерона, Калигуле, Џингис-кана, османлијским владарима, нацистима, бугарским окупаторима у оба велика рата. Све до сабрата из последњих догађања у лику Хашима Тачија и компаније!

Можда је зато амерички председник Франклин Делано Рузвелт, при крају Другог светског рата, задивљен хрватским достигнућима у истом рату говорио да су Хрвати срамота за човечанство? И хтео да их стави под старатељство. Изгледа да га је прерана смрт спречила у замисли. Нешто је допринео и „маршал“ Тито, ваљда Хрват ако је веровати псеудоисторичарима, да Хрвати стану на победничку страну, на страну савезника. И да тиме избегну појачани надзор од стране других народа.

Елем, да је било контроле и надзора у послератној Југославији, не би дошло до бујања усташтва и рушилачких тенденција. Да руше државу они који су слободу добили на тацни. Који су побегли из аустро-угарских коњушница (читај Словенци) и од најбедније аустро-угарске провинције постали најбогатијиа област државе коју су наумили да сруше. Или арнаутска племена да несметано подривају и уништавају државу народа који им је великодушно опростио вековна злодела и увек присутно забијање ножа у леђа! Шта би било да је било?

Тек, Хрвати славе „Олују!“ Двадесет година прошло од њихове славне победе. Поразила држава хрватска, тада још не и независна, остатке српског народа у Хрватској. Оно што је претекло од усташке каме и маља, од Титовог братства и јединства и што се од повампирених усташа одметнуло и издвојило у Српску Крајину. Верујући да ће тако избећи сценарио од педесетак година раније. Узалуд. Хрватска војска, добро помогнута и опремљена од својих вечитих савезника, уз помоћ војних инструктора, обавештајних извора, и пре тога од стране америчких бомбардера који су уништили оно мало војне опреме српских снага, могла је да крене у одлучни бој. Операцију су назвали „Олуја!“ Почистили су стотине хиљада српских жена, деце, стараца и остале нејачи. Војску Крајине нису могли. Војска је пре тога некако знала за напад, па су утекли на време. И тако је народ бежао пред зликовцима на тракторима, половним аутима, пешице. Да би их у Србији дочекали као туђинце. У вечерњем ТВ дневнику информација о „Олуји“ дата је непосредно пре вести из спорта!

Тако да двасетогодишњица „Олује“ нема смисла. Није остварила ефекат. Није у реду подићи споменик само Фрањи Туђману. Зашто нема споменика Билу Клинтону који је важнији за успех операције од Туђмана? Или Слободану Милошевићу, који се с Туђманом договорио да не ремети хрватске планове са Српском Крајином? Па онда мимоход, то јест, парада. Зашто у том мимоходу није било страних војски? Америчке, британске, немачке...? Они су дали немерљив допринос хрватској победи у рату. Даље, није било ни Словенаца. Од њих је све и почело у Југославији. То не треба заборављати. И шта значи мимоход? Подсећа ме на Радована III и ону мисао о београдском метроу и канализацији истовремено. Као ми се возимо метроом а говна пливају око нас. Тако и на мимоходу. Једни марширају а говна око њих. Или је то све иста прича?

На крају о Томпсону. Човек пева на дан победе о клању Срба пред „шачицом Хрвата“, само осамдесет хиљада, политичким кремом државе, чуј, крем, а песма није у десетерцу: „Ми, Хрвати не пијемо вина, већ пијемо крв четника из Книна!“ Горе десет, доле једанаест слогова. Каква песма, такав и уметник. Исто као и публика. Но, то је Еуропа. Тисућљетња култура. А такви су и они из Еуропе што их подржавају. Да се и ми не уклопимо у ово друштво кад једном уђемо у Европу.

Шта значи српска олуја видело се у базену. Српски ватерполисти прегазили Хрвате као плитак поток. У финалу светског првенства. Ипак, волим што постоје Хрвати. Какви да смо ми Срби, нисмо најгори!

Миодраг Тасић