Осврт: Атентати, падање у несвест, свечана отварања...

Једино да пређемо у неку од странака на власти. Ми који још увек нисмо потписали приступницу некој таквој усрећитељској и добитној комбинацији. Најбоље ипак приступити оној водећој. Ту је кључ успеха. Што су разумеле стотине хиљада одушевљених фанова. Мислим да се то тако назива? Што је мање становника државе Србије, због повећане смртности и непрекидног исељавања, утолико више преостали и преживели приступају водећој странци на власти! Чак и дојучерашњи заклети политички непријатељи и противници листом прелазе у редове Напредњака. Понегде и целокупно чланство до јуче опозиционих странака. Одједном им се просветлило! А прогледали и Напредњаци. Чим један опозициони функционер прелети на напредњачку страну, одмах добије функцију. Да ли је ова пракса први пут у историји Србије, не знам, али знам да овако нечег више нигде нема. Барем не у Европи која нема алтернативу!

И даље смо сведоци падања у несвест у телевизијским студијима. Иста лица, вечито. Главни глумац, назови новинар - водитељ емисије, који по правилу учествује у монологу уместо у дијалогу, па чак и да није то онај „унутрашњи дијалог о Косову“, вероватно исти аплаудери у позадини. Требало би да камера „зумбира“ те одушевљене, младе снаге које пљескају на сваки миг говорника, хоћу рећи уговорени сигнал редитеља преноса. Тек би „зумбирањем“ камере знали да ли увек иста лица седе у студију. Било како било, тек неко се онесвести усред емисије. Не знамо од чега. Да ли од глади? Сумњам да неко гладује у Србији. Није ни од болести. Ипак је реч о младим људима, дакле, вероватно о здравим. Ипак је посреди превелика напетост због важности догађаја. Огромно узбуђење завлада. Треба саслушати небројене економске показатеље, дугорочне планове, перфидне поступке унутрашњих и спољашњих непријатеља који свом силом коче наш незаустављиви напредак. Али, не могу да спрече. Сваким даном у сваком погледу све више напредујемо, па се стидимо колико нам добро иде. Највише су посрамљени млади, образовани грађани Србије, па главом без обзира беже у свет да би пронели вести о незаустављивом економском расту Србије и о свим осталим, небројеним достигнућима!

Свакодневна свечана отварања, пресецање врпце, камере, извештачи, одушевљени народ, доказ су истинитости претходних навода. И ништа нас не може спречити на том путу. „Ми пут свој знамо...“ Јасно ко дан. Џаба атентати; каменице, скривено оружје, Бентли... Ако нам ишта буде дошло главе, биће то мангупи у сопственим редовима! Рече друг Лењин. А као што рекосмо, на Западу ништа ново, а за Србију не питај!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести