Пешчаник: Нишка парадигма

Можда реакција не би ни било тако жестока да се локални моћници нису према својим суграђанима понашали крајње арогантно и осионо. Због свега тога је Удружење председника скупштина станара и власника приватних објеката – иза којих, како тврде, стоји 40.000 становника највећег града источне Србије – одлучило да у уторак, 23. јуна, организује протест на коме ће тражити смену Милоша Банђура, ресорног градског већника, и директора Градске топлане Слободана Максимовића и, истовремено, поднети захтев за искључење са централног грејања.

У земљи у којој су сви „набаждарени“ искључиво на велике теме, где се свуда и на свим нивоима расправља само о светским питањима, о односу између Русије, Америке, Кине и слично, за „мале ствари“, попут водовода и канализације, мало ко мари. То делом може да објасни слабо занимање јавности за ова, рекло би се животна питања. Поготово још када се све то дешава у „провинцији“.

С друге стране, међутим, ипак чуди да ни деценије вишестраначја, иако „ситнице чине живот“, нису изнедриле политичке снаге и организације које би на том пољу нашле своју „тржишну нишу“. Тим пре што је однос локалних власти према грађанима често гори него централних. Не ретко, такође, на локалном нивоу „митоманија“ и непотизам, значај партијских и рођачких веза за добијање посла – било у виду радног места било пословног аранжмана – још су већи него на државном. Све би то, дакле, могло да буде плодно тле за изградњу локалних политичких програма и (њихових) лидера.

Ова логика међутим има једну фалинку. Србија је, наиме, јако централизована држава – и формално, а још више фактички. Влада кроз прерасподелу пара из државног буџета може поприлично да утиче на финансијску ситуацију локалних самоуправа, а тиме и расположење њихових житеља. Најбоље је то схватио и искористио градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма, који је своју лојалност владајућој коалицији (које год да је она боје) наплаћивао дебелим дотацијама из централне касе.

Зато је промена власти на државном нивоу такорећи без изузетка праћена променом локалних власти. Јасно је и зашто: у општинској (градској) администрацији, комуналним предузећима, образовним и здравственим установама, има много лукративних места на која пикирају партијски кадрови. Крвави обрачуни „на локалу“, уочи избора или потпуно независно од њих, до којих све чешће долази, то најбоље потврђују.

Коначно, а врло битно, јавност је у малим срединама под још већим притиском него у великим, боље речено него у Београду; медији су под много већом контролом, а солидарности практично нема, тако да је, генерално, страх од одмазде много већи.

Више доказа о томе колико је „нишки случај“ значајан није потребно. Моћ добро организованих грађана, не треба човек да буде Лењин да би то видео, може да буде озбиљна и делотворна. Нека је од поменутих 40.000 Нишлија само половина гласача, то је озбиљна (политичка) снага и на националном нивоу а камоли на локалном. Зато би ситуацију у Нишу – у складу са познатом паролом „мисли глобално, делуј локално“ – требало пажљиво пратити. Претпостављам да организаторе најављеног протеста неко већ прати.