Шта у ствари хоће просветари?

Давно беше кад је Иван Илич писао књигу „Доле школе”. Многи је нису разумели тада, као што је не разумеју ни сада. А човек је само уочио како класичан систем образовања више затупљује ученике него што развија њихове мождане вијуге.

Маркс је с друге стране запазио како без материјалне базе тешко може бити духовне надградње. Прво мораш јести да би се касније могао бавити промишљањем стварности – тврдио је творац дијалектичког материјализма. На концу, Латини су говорили: „Кога богови мрзе, учине га наставником”.

Промућкајмо сада речене констатације, као Џејмс Бонд мартини, и добићемо тренутну контроверзу око положаја просветних радника у Србији. Наиме, мере штедње којима је влада срезала ионако скромне плате просветара, намећу логично питање – да ли су они може бити нешто згрешили Богу, те их држава тако брутално кажњава?

Са световне тачке гледишта одговор је негативан будући да су премијер и Бог две сасвим одвојене институције у демократским друштвима. Уосталом, кога богови воле учине га чистачицом у „Поштама Србије”.

На крају крајева, свака част кафе-куварицама и шоферима у богатунским (јавним) предузећима, али оно што просветари на првом месту неће јесте да им држава Србија омаловажава факултетске дипломе.

Да, али богатунска предузећа, рецимо „Поште Србије”, савршено послују, па ће директор Кркобабић казати да је сасвим у реду да плата његове спремачице буде у рангу месечне зараде средњошколског професора.

Испада према томе да школа, за разлику од „Поште”, ништа битније не производи док професори, за разлику од поштара, лезилебовићки паразитирају на грбачи државе. Част свакоме, али просветари неће да се слични коментари, који просвету увлаче у помрчину бесмислених стереотипија, и даље размножавају попут амброзије.

С друге стране, радници у просвети тешко могу образовати и васпитавати млада поколења празнога стомака. За надградњу је потребна стабилна база, а ње тешко може бити без материјалне потпоре.

Да невоља буде већа, многим просветарима је кредитна омча одавно намакнута око врата па им смањивања месечних цркавица дођу као бетонска пераја на босу ногу. Просветари управо неће да их држава третира као што транзицијски бизнисмени третирају своје запослене у приватном сектору.

Веле им: „Ако хоћете да радите под нашим условима (који су достојни античког робља у модерним околностима), онда или запните или узмите радне књижице и идите – широко вам поље”. Просветари неће да слушају сличне опскурне поруке које (што је још монструозније), долазе из самог епицентра извршне власти.

Када све саберемо и одузмемо, долазимо до поразног закључка да владине мере штедње (преко џепа просветног радника), директно воде урушавању школског система у Србији.

Тако и Иличев спис „Доле школе” тренутно поприма дијаметрално супротне конотације, јер је заправо влада та која својим поступцима поручује: „Доле школе!”, наравно, преко монетарног унижавања просветних радника.

„Да, али и наставници попут других професија у државном сектору морају притегнути кајасе”, рећи ће практично-прагматични високи државни функционер у „Хуго Бос” оделу.

Просветари неће слична лицемерства извршних органа. Јер, просветари наслућују да је државни сектор препун партијских кадрова који примају прилично велике плате (неки и без формалног образовања), за (не)рад на неретко измишљеним позицијама. Јер, просветари неће хипокритске мере штедње.

Aли просветари, такође, неће у штрајкове који шкоде ђацима вазда жељним квалитетног знања. А знање је као што знамо моћ. Значи, просветари се баш из тог разлога неће одрећи Уставом загарантованог права на штрајк. У супротном, пристали би на противречну улогу немоћних, који путем производње знања преносе моћ будућим генерацијама.