Šta u stvari hoće prosvetari?

Davno beše kad je Ivan Ilič pisao knjigu „Dole škole”. Mnogi je nisu razumeli tada, kao što je ne razumeju ni sada. A čovek je samo uočio kako klasičan sistem obrazovanja više zatupljuje učenike nego što razvija njihove moždane vijuge.

Marks je s druge strane zapazio kako bez materijalne baze teško može biti duhovne nadgradnje. Prvo moraš jesti da bi se kasnije mogao baviti promišljanjem stvarnosti – tvrdio je tvorac dijalektičkog materijalizma. Na koncu, Latini su govorili: „Koga bogovi mrze, učine ga nastavnikom”.

Promućkajmo sada rečene konstatacije, kao Džejms Bond martini, i dobićemo trenutnu kontroverzu oko položaja prosvetnih radnika u Srbiji. Naime, mere štednje kojima je vlada srezala ionako skromne plate prosvetara, nameću logično pitanje – da li su oni može biti nešto zgrešili Bogu, te ih država tako brutalno kažnjava?

Sa svetovne tačke gledišta odgovor je negativan budući da su premijer i Bog dve sasvim odvojene institucije u demokratskim društvima. Uostalom, koga bogovi vole učine ga čistačicom u „Poštama Srbije”.

Na kraju krajeva, svaka čast kafe-kuvaricama i šoferima u bogatunskim (javnim) preduzećima, ali ono što prosvetari na prvom mestu neće jeste da im država Srbija omalovažava fakultetske diplome.

Da, ali bogatunska preduzeća, recimo „Pošte Srbije”, savršeno posluju, pa će direktor Krkobabić kazati da je sasvim u redu da plata njegove spremačice bude u rangu mesečne zarade srednjoškolskog profesora.

Ispada prema tome da škola, za razliku od „Pošte”, ništa bitnije ne proizvodi dok profesori, za razliku od poštara, lezilebovićki parazitiraju na grbači države. Čast svakome, ali prosvetari neće da se slični komentari, koji prosvetu uvlače u pomrčinu besmislenih stereotipija, i dalje razmnožavaju poput ambrozije.

S druge strane, radnici u prosveti teško mogu obrazovati i vaspitavati mlada pokolenja praznoga stomaka. Za nadgradnju je potrebna stabilna baza, a nje teško može biti bez materijalne potpore.

Da nevolja bude veća, mnogim prosvetarima je kreditna omča odavno namaknuta oko vrata pa im smanjivanja mesečnih crkavica dođu kao betonska peraja na bosu nogu. Prosvetari upravo neće da ih država tretira kao što tranzicijski biznismeni tretiraju svoje zaposlene u privatnom sektoru.

Vele im: „Ako hoćete da radite pod našim uslovima (koji su dostojni antičkog roblja u modernim okolnostima), onda ili zapnite ili uzmite radne knjižice i idite – široko vam polje”. Prosvetari neće da slušaju slične opskurne poruke koje (što je još monstruoznije), dolaze iz samog epicentra izvršne vlasti.

Kada sve saberemo i oduzmemo, dolazimo do poraznog zaključka da vladine mere štednje (preko džepa prosvetnog radnika), direktno vode urušavanju školskog sistema u Srbiji.

Tako i Iličev spis „Dole škole” trenutno poprima dijametralno suprotne konotacije, jer je zapravo vlada ta koja svojim postupcima poručuje: „Dole škole!”, naravno, preko monetarnog unižavanja prosvetnih radnika.

„Da, ali i nastavnici poput drugih profesija u državnom sektoru moraju pritegnuti kajase”, reći će praktično-pragmatični visoki državni funkcioner u „Hugo Bos” odelu.

Prosvetari neće slična licemerstva izvršnih organa. Jer, prosvetari naslućuju da je državni sektor prepun partijskih kadrova koji primaju prilično velike plate (neki i bez formalnog obrazovanja), za (ne)rad na neretko izmišljenim pozicijama. Jer, prosvetari neće hipokritske mere štednje.

Ali prosvetari, takođe, neće u štrajkove koji škode đacima vazda željnim kvalitetnog znanja. A znanje je kao što znamo moć. Znači, prosvetari se baš iz tog razloga neće odreći Ustavom zagarantovanog prava na štrajk. U suprotnom, pristali bi na protivrečnu ulogu nemoćnih, koji putem proizvodnje znanja prenose moć budućim generacijama.