Ултраши

…али, не према свакоме. Према Миши се показао толерантним, а према оним клинцима, некаквим анархо-синдикалистима, који су бацили кило фарбе на грчку амбасаду, био је далеко мање милосрдан. Надрљали су као јазавци. Разлика између модерне и традиционалне полиције је у томе што је традционална јурила државне непријатеље, а модерна их сама организује, да би их лакше контролисала. Споља изгледа исто, систем репресира све прекршиоце, али неки прођу боље, неки горе. Они употребљиви, боље.

Декор је постављен невешто: Миша је незадовољан пресудом јер, аманзаман, он није крив. ЛГБТ популација, у чије име говори неки чупавац, такође је незадовољна, јер је Миша мало кривљи, него што је суд пресудио. Суд, пак, каже да је Мишу посматрао и да је овај битно поправио своје ставове у последње четири године. У случају многих других, суд није показао овакву увиђавност, него су мардељали ко Папијон. Просто ме фасцинира да суд није Миши одредио појачан надзор родитеља, или укор пред искључење. Уосталом, зашто је суд журио? Да су га посматрали још четири године, можда би се поправио још више, па ни оволику казну не би добио.

Наравно, не пада ми напамет да браним ЛГБТ популацију од било кога. Толико њих је већ брани, да им моја одбрана и није потребна. Овде се радио о нечему другом: децо српска, немојте да вас ово завара, није свако од вас Миша Вацић и не играјте се ватром, јер нећете добити условну осуду, неће вас суд четири године опсервирати и заглавићете бајбокану без много буке и без присуства медија. Већина омладинских покрета је итекако контролисана и будите веома опрезни кад се некоме приклањате. Реторика им је свима слична, наступи такође, али није баш јасно ко их организује и води. Нема сигурног начина да их разликујете, али би одбро било да обратите пажњу на неке ситнице, попут тога да ли су млади лидери имали неког старијег, родитеља, или деку, који су радили за зна-се-коју службу, да ли се млади лидер дружи са пријатељима који су у власти, да ли има превише лове, вози добра кола, лако излази из притвора итд. Ово причам због тога што ћете, када мало поодрастете, приметити да се ваши, данас млади лидери, како старе, претварају у либерале и постају браниоци свега што су раније нападали. Мислите да су од челика?

Сетите се Вука Драшковића, Зорана Ђинђића, Јошке Фишера, Солане, Соње Лихт, и многих других шездесетосмаша, који су, од радикалних бораца против капитализма, постали његове набоље слуге.

Нарочито немојте да падате у замку да мислите да су се предомислили: и као млади, и као зрели људи, само су радили што им други каже, било за паре, било зато што су уцењени. И немојте мислити да су ови ваши, данас, бољи и паметнији, него они од пре готово пола века. Ако неко добро прође у судару са режимом, да знате да то није случајно и да га је Бог погледао. Случаја и среће у таквим сударима нема, постоји само давно разрађени сценарио. Дај Боже да се варам, али Миша Вацић ми изгледа као неко ко ће се предомислити. И Чеда Јовановић је кренуо као националиста, па гле како је завршио.

Модерни либерали, односно преварантска српска квазиелита је највећим делом настала од радикалних националиста, комуниста и антикомуниста. На прсте једне руке се могу набројати они који су либерали били пре 20-30 година. Све сами конвертити. Кад данас неког видим да користи изразе попут „срБски“, „блаженопочивши“, „није хришћански“ и слично, знам да има шансу 70:30 да за десет година постане либерал. Оно што спаја све радикалне елементе, без обзира да ли се ради о левим, десним, националним, или грађанским, јесте да су они ултимативно у праву и да други нема право гласа. Има право само да буде нагрђен на пасја кола. Радикални елементи су поседници свих истина, остали су ту да слушају. Кад се промене, па од националиста постану либерали, или од либерала националисти, опет су поседници свих истина, опет све знају, опет их мајка за све родила.

Суштински проблем, који се иза брда ваља је следећи: национализам је начин живота, а не начин мишљења. Оног тренутка, кад постане начин мишљења, већ је прешао у сферу идеологије, а свака, баш свака идеологија је еминентно грађанска, знао то националиста, или не знао. Пре грађаског друштва нема идеологија. Према томе, сваки „ултрас“ је унутрашње грађанер. Исто тако су грађанери и богомољци, који наморавају друге да верују и непрестано им тумаче шта Бог хоће и тумаче Свето писмо. Замислите те ароганције: они знају шта је вера, они тумаче реч Божију.

Прави грађани у духу, а верници по форми. Традиционалном вернику напамет не би пало да то ради. Права вера ћути.

У радикалним идеологијама, у распону од ултранационализма, до ултралиберализма, увек има нечег лажног, нечег вештачког, што има неуротичну потребу да попује и да наморава све редом да само климају главом. Ко постави незгодно питање, одмах се мора запљувати и означити као непријатељ. Баш то је тако грађански, тако модерно и тако одвратно.

Баш зато, дакле, сви апостоли политичке коректности, толеранције, љубави према ближњем, увек имају мало повишену температуру, високо подигнут кажипрст и јак глас. Усрећивачи воле да се деру и да нишане прстом неистомишљенике. Педери се деру на неистомишљенике, противници се деру на њих. Свако наступа у име слободе и правде, наравно, јер је свако њен поседник. Нема пожељније ситуације за разне „службе“, које највише воле да врбују баш такве, радикалне елементе и да их префарбавају и прежу за своје комбинације.

Од младости сам навикао, одрастајући у социјализму, да се бојим усрећитеља, поседника великих истина и неспорних тумача историјских токова. Некако сам више на страни оних који имају дилеме, који имају своје сумње.
Сумња спречава слободан размах глупости.