Миодраг Рајковић: Херој са залеђеним трепавицама

Можда га не памте по имену и презимену, али готово је сигурно да се цела Србија сећа његове фотографије - човека са залеђеним трепавицама. А како и да заборави несебичног, пожртвованог, храброг ватрогасца који је за Бадње вече 2017. године, на аутопуту код Алексинца, више од осам сати спасавао људе завејане у колони.

Тих божићних дана, Миодраг Рајковић (40) из Ниша, задивио је Србију. Са колегама из Ватрогасно-спасилачке јединице, из сметова су извукли више од 50 аутомобила. Борили су се против вејавице и дубоког минуса за сваког човека готово до зоре. Потом је, са колегама, одмах кренуо у потрагу за Ненадом Радићем (33) из Горњег Комрена, надомак Ниша, који је нестао у сметовима.

За 18 година, колико ради овај посао, видео је, каже, све и свашта. Проживео разне ситуације, небројано пута ризиковао живот спасавајући туђе, али је тек фотографија која је обишла Србију успела да дочара тежину и захтевност његовог посла.

- Те вечери, ништа нисам могао да видим – прича Рајковић. - Сећам се да ми је било чудно што све назирем као кроз маглу. Нисам ни приметио колико је хладно и колико ветар дува. Изашли смо на терен због дојаве да је мајка са бебом заглављена у ауту, али када смо дошли, затекли смо километарску колону. Сатима смо извлачили завејане аутомобиле. Тек када сам на тренутак ушао у ауто да се мало угрејем и кад ме је колега сликао са залеђеним трепавицама, схватио сам колико је било хладно.

Иако му се нија допала медијска пажња која је потом уследила, срећан је да је његова фотографија „одјекнула“ друштвеним мрежама и медијима, јер су на тај начин људи схватили колико је у неким ситуацијама припадницима Ватрогасно-спасилачке јединице, заправо, тешко да раде.

- Најтеже је када нам људи умиру на рукама – „отвара“ срце Рајковић. – А, свака интервенција је искуство за себе. Свака је тешка и носи дозу ризика, нарочито када су временске неприлике, путеви завејани, непроходни, када се спава у шуми са мало воде и хране.

Захвалност у очима и осмеси на лицима људи највећа су му, вели, награда. Немерљива! Спасити људски живот, признање је над признањима. Овај скромни спасилац каже да му, и после годину дана откако је његова фотографија обишла регион, људи прилазе на улици поздрављајући „хероја са залеђеним трепавицама“.

- То је наш посао – наствља Рајковић. - Наш је позив такав, захтева да помажемо увек. А, тај осећај када помогнете је неописив. Нема за то правих речи. Нарочито када одлазимо на техничке интервенције, када људи запомажу, када свака наша секунда одлучује о животу тих људи. Па када сутрадан понеко од њих дође и захвали се што сте му сачували главу на раменима, од тога нема веће среће ни награде.

Најтеже је, ипак, како прича, када се догоди саобраћајна несрећа.

- Оне су најстресније и најтеже, јер нам људи понекад умиру на рукама – говори нам Рајковић. - Било је ситуација када после удеса дају знаке живота, ми урадимо све што је у нашој моћи, дође и Хитна помоћ, али ипак не успемо да их спасемо. Е, то је најтеже. Такве сцене се урежу у сећање па ми њихови ликови месецима буду пред очима.

КАД ПОМОЋИ НЕМА

Присећа се храбри нишки ватрогасац и своје најстрашније интервенције:

- Пре 12 година, када сам кренуо на посао, испред мене су се сударили камион и ауто у ком су била два млада војника која су се враћала са заклетве. Огромни пламен, буктао је из аута, а нисам могао ни да приђем. Одмах сам позвао своју екипу и заједно смо гасили пожар, али ту помоћи није било. Тај дан нећу заборавити док сам жив.

ДОБАР ЗНАК

Људи понекад кажу: „Па, шта ви ватрогасци радите?“ – каже Рајковић уз осмех. – Волим да се нашалим па им одговорим: „Када ми не радимо ништа, то је добар знак“.

Ј. Ћосин, Новости