Чека нас сценарио из "Блејдранера", а "Матрикс" и "Паклену поморанџу" већ живимо

Београд је под водом, српска престоница пресељена је у Ниш, плаћа се зеленим банкнотама с ликом Милорада Павића и Новака Ђоковића... Земља је спржена, над градовима је сиво, олујно небо, у њима - блесак неона и улице које миришу на киселе кише. Цивилизација је уништила саму себе. Цунамији и земљотреси изменили су лице света у коме више неће бити места за љубав и лепоту.

У оваквој атмосфери блиској Филипу К. Дику, развија се прича Дејана Стојиљковића "Кишни пси", из нове истоимене збирке, у издању "Лагуне".

Аутор читаних и награђиваних романа, у мозаик увезује тематски различите, фантазмагоричне приповести, па читамо и о сусрету Иве Андрића и Немање Лукића (главног лика романа "Константиново раскршће") у причи на основу које је настао роман "Каинов ожиљак"; о чети војника на граници са Косовом која нехотице буди уснуло зло; о београдским данима Гаврила Принципа и тајном животу Данила Киша.

У постапокалиптичној, насловној причи пишете о туробној блиској будућности. Шта се дешава са нашим светом и временом, ако идемо ка таквим последицама?

- Нисам никад крио да сам песимиста када је човечанство у питању. Ужасне ствари које се догађају широм планете не дају ми разлога да будем оптимиста. Мислим да нам у блиској будућности следује онај сценарио из "Блејдранера" или неког другог апокалиптичног филма. А "Матрикс" и "Паклену поморанџу", очигледно, већ живимо.

Коју поруку носи наслов књиге позајмљен од Тома Вејтса?

- Налазим у томе симболику овога времена, кише непрестано падају, а ми смо као пси који се крију испод надвожњака и чекају да киша престане. Међутим, она лије ли лије. Онда, баш као у Вејтсовој песми, изгубимо наду да ће киша престати, па једноставно чекамо да нам неко дода кишобран. Али ни њега нема.

Шта писцу омогућава стављање историјских личности у нове контексте, ситуације и светове?

- Омогућава му да своју прозу обогати неким стварима које те личности носе са собом, да интепретира њихово место у историји, и историју коју су на овај или онај начин стварали. Наравно, мој Гаврило Принцип је лик, а не у длаку исти онај човек из историјских уџбеника, исто важи и за Киша, Аписа, Андрића. Колико год се трудили да историјске личности пренесете у своје писање што аутентичније, морате, макар и подсвесно да у њих унесете и нешто своје.

Посебно упечатљива је новела о Кишу као суперхероју, београдском убици вампира. Може ли прича да се чита и као критика књижевне сцене и одбрана писца?

- Може. Јер прича је инспирисана његовом борбом против људи који су га крајем седамдесетих оптужили да је плагијатор, борбом из које је изашао као победник. То му чаршија није опростила и претпостављам да је зато и отишао из земље. Није се много променило од тада, бар када је књижевна сцена у питању, нарочито оно што себе назива "књижевном критиком". У самој причи постоји и пародија на затуцано схватање да се књижевност дели на жанровску и мејнстирим, на ниску и високу, комерцијалну и какву год већ. Зато је у мојој причи Киш представљен и као љубитељ и колекционар стрипова.

Кажете на једном месту да је Србија у вечитој транзицији, ни тамо ни овамо. Како се то одражава на књижевност и културу?

- Ми смо мали језик, мала књижевност, мала култура, мали писци стешњени између бироа за запошљавање и банке којој дугујемо кредит, прогоњени од порезника и станодаваца, критичара и идеолошких комесара. После се неко чуди кад уметник нема да плати струју. Вероватно ће неко сутра бити забезекнут кад схвати да глумци, сликари и писци такође морају и да једу.

"ЗВУЦИ ПОДЗЕМЉА"

ДА ли ће од приче "Кишни пси" настати и роман?
- Тај роман је већ написан и има радни наслов "Звуци подземља". Прича је, у ствари, настала неколико година после њега. Ставио сам га у "бункер" и чека неко мало другачије време за објављивање. Судећи по реакцијама на причу, можда се то време приближило.