Čeka nas scenario iz "Blejdranera", a "Matriks" i "Paklenu pomorandžu" već živimo

Beograd je pod vodom, srpska prestonica preseljena je u Niš, plaća se zelenim banknotama s likom Milorada Pavića i Novaka Đokovića... Zemlja je spržena, nad gradovima je sivo, olujno nebo, u njima - blesak neona i ulice koje mirišu na kisele kiše. Civilizacija je uništila samu sebe. Cunamiji i zemljotresi izmenili su lice sveta u kome više neće biti mesta za ljubav i lepotu.

U ovakvoj atmosferi bliskoj Filipu K. Diku, razvija se priča Dejana Stojiljkovića "Kišni psi", iz nove istoimene zbirke, u izdanju "Lagune".

Autor čitanih i nagrađivanih romana, u mozaik uvezuje tematski različite, fantazmagorične pripovesti, pa čitamo i o susretu Ive Andrića i Nemanje Lukića (glavnog lika romana "Konstantinovo raskršće") u priči na osnovu koje je nastao roman "Kainov ožiljak"; o četi vojnika na granici sa Kosovom koja nehotice budi usnulo zlo; o beogradskim danima Gavrila Principa i tajnom životu Danila Kiša.

U postapokaliptičnoj, naslovnoj priči pišete o turobnoj bliskoj budućnosti. Šta se dešava sa našim svetom i vremenom, ako idemo ka takvim posledicama?

- Nisam nikad krio da sam pesimista kada je čovečanstvo u pitanju. Užasne stvari koje se događaju širom planete ne daju mi razloga da budem optimista. Mislim da nam u bliskoj budućnosti sleduje onaj scenario iz "Blejdranera" ili nekog drugog apokaliptičnog filma. A "Matriks" i "Paklenu pomorandžu", očigledno, već živimo.

Koju poruku nosi naslov knjige pozajmljen od Toma Vejtsa?

- Nalazim u tome simboliku ovoga vremena, kiše neprestano padaju, a mi smo kao psi koji se kriju ispod nadvožnjaka i čekaju da kiša prestane. Međutim, ona lije li lije. Onda, baš kao u Vejtsovoj pesmi, izgubimo nadu da će kiša prestati, pa jednostavno čekamo da nam neko doda kišobran. Ali ni njega nema.

Šta piscu omogućava stavljanje istorijskih ličnosti u nove kontekste, situacije i svetove?

- Omogućava mu da svoju prozu obogati nekim stvarima koje te ličnosti nose sa sobom, da intepretira njihovo mesto u istoriji, i istoriju koju su na ovaj ili onaj način stvarali. Naravno, moj Gavrilo Princip je lik, a ne u dlaku isti onaj čovek iz istorijskih udžbenika, isto važi i za Kiša, Apisa, Andrića. Koliko god se trudili da istorijske ličnosti prenesete u svoje pisanje što autentičnije, morate, makar i podsvesno da u njih unesete i nešto svoje.

Posebno upečatljiva je novela o Kišu kao superheroju, beogradskom ubici vampira. Može li priča da se čita i kao kritika književne scene i odbrana pisca?

- Može. Jer priča je inspirisana njegovom borbom protiv ljudi koji su ga krajem sedamdesetih optužili da je plagijator, borbom iz koje je izašao kao pobednik. To mu čaršija nije oprostila i pretpostavljam da je zato i otišao iz zemlje. Nije se mnogo promenilo od tada, bar kada je književna scena u pitanju, naročito ono što sebe naziva "književnom kritikom". U samoj priči postoji i parodija na zatucano shvatanje da se književnost deli na žanrovsku i mejnstirim, na nisku i visoku, komercijalnu i kakvu god već. Zato je u mojoj priči Kiš predstavljen i kao ljubitelj i kolekcionar stripova.

Kažete na jednom mestu da je Srbija u večitoj tranziciji, ni tamo ni ovamo. Kako se to odražava na književnost i kulturu?

- Mi smo mali jezik, mala književnost, mala kultura, mali pisci stešnjeni između biroa za zapošljavanje i banke kojoj dugujemo kredit, progonjeni od poreznika i stanodavaca, kritičara i ideoloških komesara. Posle se neko čudi kad umetnik nema da plati struju. Verovatno će neko sutra biti zabezeknut kad shvati da glumci, slikari i pisci takođe moraju i da jedu.

"ZVUCI PODZEMLjA"

DA li će od priče "Kišni psi" nastati i roman?
- Taj roman je već napisan i ima radni naslov "Zvuci podzemlja". Priča je, u stvari, nastala nekoliko godina posle njega. Stavio sam ga u "bunker" i čeka neko malo drugačije vreme za objavljivanje. Sudeći po reakcijama na priču, možda se to vreme približilo.