Nas, osobe sa invaliditetom, se obično sete pred izbore, sada ni toga više nema!

Braća Kocić su skoro 30 godina u kolicima zbog mišićne atrofije i iz kuće izlaze samo uz pomoć personalnog asistenta ili prijatelja i komšija. Ivan je veoma aktivan na društvenim mrežama i tu vidi smisao svog života, u takvom kontaktu sa ljudima.

Aktivanni ste na internetu, na društvenim mrežama i imate mnogo prijatelja na Fejsbuku. Šta za Vas to znači?

Pre svega se osećam korisno, na taj način osećam da živim život, pogotovo u kontaktu sa drugim ljudima. Od ujutru pratim vesti i dešavanja na centralnim portalima i prosleđujem ih onima kojma je to porebno i u privatnom i profesionalnom smislu. Jako je lep osećaj kada ste korisni i kada vaš trud donese neke rezultate, a pritom može da se i zaradi neki džeparac. Najaviše radim na You Tube kanalu i to  mi je kao neka "specialnost" (osmeh). Volim da pomažem ljudima...

Kakav odnos imate sa strukturama vlasti i političkim strankama u Nišu. Imaju li sluha za Vaše i probleme ostalih osoba sa invaliditetom. Koliko čine nešto pozitivno u vezi toga?

Uvek su to bile samo priče, nekad manje, nekad više. Uglavnom su to površni odnosi koji se svode na pomoć grada u nekim minimalnim zakonom regulisanim odnosima, pri pomoći ovakvim osobama. Sve bi moralo iz korena da se menja i da osobe sa invaliditemom budu uključene u aktivni poilitički život, kao odbornici ili poslanici, baš iz razloga da se njihov glas i iskustvo čuje iz prve ruke. Za sada se sve svodi na politički marketing sa poklonima, obično pred izbore, mada sve manje i manje. Mi treba da odlučujemo o našim sudbinama, jer zdrav čovek nikada ne može do kraja da razume naše probleme. To je veoma bitno naročito pri donošenju zakona koji su vezani za ovu problematiku.

Da li je to "zloupotreba"? Takva vrsta političkog marketinga?

Pa da, javljaju se uglavno samo pred izbore i posle ih nema. Bilo je i pozitivnih primera, nešto se polako menja, ali sve to ide sporo i bez učešća nas samih u političkom odlučivanju, teško može doći do istinskog napredka.

Da li se u samom Nišu nešto promenilo, počevši od rampi za prilazak zgradama i institucijama?

Ja sam 28 godina u kolicima, a tek od 2000. je počelno nešto da se menja po tom pitanju, verovatno jer je tada donet Zakon o pristupačnosti objekta, ali sve to ide i dalje jako sporo, kao da za jednu rampu treba brdo para... Rampe se postavljaju, ali bez ikave procene stabilnosti i upotrebe. Rekao bih vrlo "ofrlje", samo da se ispoštuje minimum zakonske procedure.

Šta je to što bi prvo trebalo da se uradi, da bi se život osoba sa invaliditetom poboljšao u društvenom smislu?

Osnovna stvar je, da se same osobe sa invaliditetom uključe u politički život, da se ne plaše, jer samo tako mogu nešto da urade. Ponoviću... ne može zdrav čovek u potpunosti da razume kakav život mi vodimo i šta su naše potrebe, koliko god imao dobru volju. Nije sve u novcu, bitna je dobra organizacija i poštovanje zakonske regulative, upravo onih koji su te propise i doneli.

Ima li još osoba kao ti, koje su aktivne za računarom, na internetu i društvenim mrežama?

Žao mi je, ali ja skoro da ne poznajem još neku osobu koja se zanima na način kao ja. Baš retko! Ja sam bio uporan i ljudi su me prihvatili i jako sam zadovoljan zbog toga.

Koliko često izlazite van kuće?

Uvek kad imam priliku, sve svoje slobodno vreme provodim napolju. To mi prija i odmorim se od računara (osmeh).

Šta bi rekli, poručili drugim osobama koji dele Vašu sudbinu?

Bez obzira na fizičku nesposobnost, invaliditet dolazi iz "mozga". Ne smeju da se prepuštaju i da očajavaju, već da nađu sebi zanimaciju kao ja. Možda ne baš rad na računaru, već ono što im prija i gde mogu da postignu rezultete i budu korisni sebi i drugima.