Ирфан Менсур: Власт греши што не улаже у нас

Ирфан Менсур, глумац Југословенског драмског позоришта, остварио је небројено улога у позоришту и на филму, али каже да га у једној животној улози никада нећете видети - као члана политичке партије.

Када дођу смутна времена, која је улога глумаца?

- Ја се не бих сложио са потребом да глумци директно учествују у неким политичким дешавањима. Ја сам пре за глумце који учествују у друштвеним дешавањима. Ја бих то врло одвојио. Политика је нешто што је врло конкретно и врло потрошно и нешто што је на неки начин обавезујуће. А оног тренутка када је човек обавезан, није више слободан човек. А ако ниси слободан човек, не можеш бити глумац. Тако да они који су директно у политици по мом малом скромном мишљењу, залутали су на једну или на другу страну - или у политику или у глуму. Политички се никад не бих ангажовао, просто размишљам о својој слободи, и мислим да би ме свако политичко ангажовање осујетило да слободно размишљам па чак и да мењам мишљење. Јер да припадам било којој партији сумњам да бих некажњено могао да мењам своје мишљење

Упркос кризи, у Србији је стасала нова генерација глумаца. Некако се генерације глумаца, упркос свему, занављају?

- Па свака генерација избаци по неко име. Пре мене је са елитне београдске академије излетела генерација Воје Брајовића, Боре Стјепановића, па је излетела генерација Микија Манојловића, Александра Берчека, па једна генерација коју смо на неки начин обележили покојни Данило Лазовић и ја, па је онда изашао Бранислав Лечић, Жарко Лаушевић... Свака генерација има по једног или два глумца или глумице који се издвоје и обележе једну нову свежу крв која долази. Ту не треба заборавити ни Аницу Добру и Мирјану Карановић и Весну Тривалић и тако даље и тако даље. А сада имате Ракочевића и друге који су у својиј генерацији направили једну свежину која је била потребна.

Да ли је раније било лакше бавити се глумом?

- Па никада није било идеално. Можда смо се ми интимно више радовали глуми и више се осмехивали, али ја се сећам да су увек биле веће потребе него могућности. Наравно, не сећам се времена када је било овако мало улагања у културу уопште, не говорим уопште о филму и позоришту. Мислим да је то велика грешка власти у последње време у Србији, јер култура је нешто што је апсолутно једини излаз једног национа да се апсолутно приближи тим европским нормама. Лако је позивати се на традицију.

Мислим да ниједна земља на свету не улаже тако мало у културу као Србија

Вуди Ален каже да је традиција “илузија трајности”?

- Знате, постоје народи који живе од традиције. На ивици смо да будемо међу тим народима. Сва срећа, нисмо толико примитивни. Јер толико живети од традиције може само ум који не размишља о сутра. Они који размишљају о сутра улажу у културу и тако стварају у ствари традицију о којој ће за 10, 15, 100 година причати и која ће бити нека подлога за нове идеале који се стварају.

Који савет бисте ви волели да сте добили када сте кретали у свет глуме?

- Управо сам украо те савете од мог дивног покојног професора Миње Дедића. Све је то он говорио мени и мојим колегама који су дошли на његову класу давне 1969. године. Прво нам је поставио та питања: зашто хоћемо да будемо глумци; да ли заиста желимо да се посветимо томе и ако желимо, да морамо велики рад да уложимо да бисмо постали озбиљни глумци. И на мојој класи је било људи који су глуму схватали као хоби и љубав. А хоби и љубав су нешто што иде уз дилетантизам.

Глумил сте својевремено Гаврила Принципа у фиму Атентат у Сарајеву? Сада сте поново у филму о суђењу члановима „Младе Босне“?

- Ја сам се поклонио пре 40 година на овој Летњој позорници као Гаврило Принцип. Улогом адвоката фиму Бранио сам Младу Босну затворио се круг јер сам пре десетак година играо И истражног судију који испитује Гаврила Принципа. Тако да је апсолутни круг направљен. Мало је вероватно да се некон човеку деси такав круг, али ето мени се десио.